Пучина/54
Изглед
< Пучина
XVI
ВЛАДИМИР, затим ДОКТОР
ВЛАДИМИР (сам): Боже, буди и ти великодушан! Моја Олгица сад треба да живи; око ње ће се сад прибрати и отац и мајка и
живеће све троје лепо, мирно, срећно, онако како је и теби драго, господе! (Ослушкује) Да ли јеца?... Не, учинило ми се...
Што је тамо тихо, сасвим тихо? (Полази тамо у собу.)
ДОКТОР (појављује се на вратима и рукама му забрањује да уђе).
ВЛАДИМИР: Да је видим?
ДОКТОР: Не, молим те... доцније!
ВЛАДИМИР: Али зашто?
ДОКТОР: Настала је криза, она се бори. Не смемо је узнемиравати.
ВЛАДИМИР (хвата га грчевито за руку): Је ли то самртна борба?
ДОКТОР: Ко зна... Бог је велики... надајмо се све до последњег тренутка. (Повлачи се).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|