Pučina/23
IH
VLADIMIR, JOVANKA
JOVANKA (stoji na istom mestu, bono): Ni to mi ne dopuštaš? Zar mi ne dopuštaš ni da se oprostim sa svojim čedom?
VLADIMIR (tiho, razmišljeno): Slušaj... Ti nećeš ići iz ove kuće. Ako si ubila moju sreću, ti nemaš razloga, a ja nemam
prava, da ubijemo budućnost našega deteta. Ako te oteram od kuće, sramota će postati javna i naša Olgica odrašće pod
tom sramotom. Ona je devojka i ona će dospeti do godina kada će ceo svet pružati prst na nju i reći: ovo je ćerka one
nesrećnice koju je muž zbog nevaljalstva oterao, i ceo će svet okretati glavu od te devojke. Ne, ti ćeš ostati ovde; ja ću te
mrzeti, ja ću te prezirati, ali ću od sveta kriti tvoje nevaljalstvo; kriću ga da sačuvam budućnost ovoga deteta. To si
dužna i to moraš i ti da činiš. Kad si se ogrešila prema meni, ne greši bar prema ovome detetu, tvome porodu, tvojoj krvi.
JOVANKA (očajno): O, bože!
VLADIMIR (u istom toni): Mi smo dosad bili muž i žena, a otsada ćemo biti otac i majka.
JOVANKA (približiv se): Hvala ti i na tolikoj milosti!
VLADIMIR: To nije milost, ja je za tebe ne bih imao. To je samo ljubav prema detetu i prema njegovoj budućnosti, to je
jedina ljubav koja mi je sad ostala. Idi! (Mahne joj rukom da ide u Olgičinu sobu.) Idi tamo!
JOVANKA (potrča u Olgičinu sobu, bacajući usput sa sebe mantil, šešir itd.): Olgice čedo!
VLADIMIR (gleda za njom, zatim sedne za sto, obori glavu na ruke i zaplače se teško).
Zavesa pada
|