Пучина/19
V
ВЛАДИМИР, МАРКО
МАРКО (пошто је ушао, остаје код врата и понизно се клања): Ја сам био слободан...
ВЛАДИМИР (непријатно га је дирнуло кад га је спазио): Шта хоћете ви, господине?
МАРКО; Ја вас понизно молим, саслушајте ме.
ВЛАДИМИР: Шта бих вас имах саслушати?
МАРКО: Ви немате разлога да се на мене љутите.
ВЛАДИМИР: Је ли то што имате да ми кажете?
МАРКО: Не, господине, али ме је данас позвао господин министар и наредио да вам се извиним, иначе изгубићу службу.
Само, ако ми ви опростите, остаћу и даље у служби.
ВЛАДИМИР: Ја вам не могу опростити.
МАРКО: Замислите, господине, да сам ја сиромашан, бедан чиновник, да имам троје деце, да и овако у служби једва
састављам крај с крајем.
ВЛАДИМИР: Па кад је тако, зашто онда не размишљате шта ћете рећи?
МАРКО: Признајем да сам био нерасположен.
ВЛАДИМИР: Ви сте као отац породице утолико мање смели пасти у ту погрешку. Ви сте већ и сами позвани да чувате част своје
породице, па како сте се смели дрзнути да вређате туђу?
МАРКО (скрушено): Признајем...
ВЛАДИМИР: Не, ја вам не могу опростити!
МАРКО: Али, господине, ја вас молим...
ВЛАДИМИР: Не могу вам опростити, или... (Размишља) Да, могу вам опростити... могао бих, али под једним условом.
(Ухвати га за руку и доводи га до столице.) Ходите овамо, седите, седите овде (силом га посади на столицу) и кажите
отворено, искрено, слободно: каквог сте повода имали за то да кажете пред свима чиновницима како је мени лако добијати
унапређења кад имам лепу жену?
МАРКО (уплашено): Ја то нисам казао злонамерно....
ВЛАДИМИР: Не питам вас за намеру, већ повод, разлог?
МАРКО: Нисам имао разлога, никаквог разлога, ја сам то лакомислено, неразмишљено казао.
ВЛАДИМИР: Не, не, морате ми отворено казати, ја сам вам обећао да ћу вам опростити, али ми морате отворено казати.
МАРКО: То је била срџба, ништа друго, само срџба. Ја сам био озлојеђен на госпођу.
ВЛАДИМИР: Озлојеђен?... На госпођу? Како сте ви могли бити озлојеђени на њу; шта сте ви могли имати са њом, те да би
могли бити озлојеђени?
МАРКО: Па, ништа, верујте... О, боже, ја одиста ништа не знам.
ВЛАДИМИР: Ја тражим да ми то објасните; разумете ли, то ми морате објаснити.
МАРКО: Ја не знам управо шта бих имао да објасним. То је једна проста, врло проста ствар. Ја сам јуче био овде...
ВЛАДИМИР: Ви?
МАРКО: Да, замолио сам госпођу да ме прими и, хвала јој, примила ме је. Госпођа је тако добра.
ВЛАДИМИР (све више интересујући се): Вас је госпођа јуче примила?! А шта сте хтели?
МАРКО: Да је умолим... молио сам је... Ви знате колико ја већ година служим без унапређења; толико година у овој
бедној класи, под платом са којом једва издржавам породицу и то овде, у Београду, где је таква скупоћа...
ВЛАДИМИР (већ нестрпљив): Добро, добро, немојте ми о томе говорити ‐ ви сте моју жену молили, тако сте ми малопре рекли;
дакле, шта сте молили?
МАРКО: Та то ‐ молио сам је да проговори њему... кажу, она може... госпођа може . .
ВЛАДИМИР: Коме да проговори?
МАРКО: Па... господину министру.
ВЛАДИМИР: Господину министру; она да проговори; како молим вас, откуд она да му проговори?
МАРКО: Извините, молим вас ‐ ја то ништа не знам...
ВЛАДИМИР: Али, објасните ми, откуд она да проговори; зашто сте се њој обратили?
МАРКО: Кажу, њена реч вреди, она ако каже (оборио поглед, обрће шешир међ' прстима) господину министру... он неће
одрећи.
ВЛАДИМИР (застане дахом, назире истину и хвата се за косу, полу за се): Кажу... кажу... (Гласно и плахо) Ко каже; ко је тај
који каже то; ко је тај ко то сме рећи?!
МАРКО: Ја не знам, забога; ја то ништа не знам. Ја вас најпокорније молим, немојте ме ни питати. Ја нисам такав
човек; ја нисам рад да зла реч пређе преко мојих усана.
ВЛАДИАЛИР: Не, ви сад морате знати; ви сад већ морате говорити... Хоћу да ми кажете све, разумете ли, све, све... све
редом што знате.
МАРКО (устаје): Али, господине, шта ја знам, ја не знам ништа!
ВЛАДИМИР (стиша се мало): Слушајте... говорите редом, онако како ћу вас питати. Ако не будете казали истину, ја вам нећу
опростити и ви ћете изгубити службу, разумете ли, ви ћете изгубити службу! Нећу жалити ни вас, ни вашу децу, ви морате изгубити
службу. Хоћу истину да знам, и ви ми је морате казати.
МАРКО: Али шта знам ја да вам кажем?
ВЛАДИМИР: Све оно што вас питам. Кажите ми: откуд, ко вам је казао да моја жена може да вас помогне код господина
министра, и да он њој не може ништа одрећи?
МАРКО: Па... забога... то кажу, тако сам чуо... ја ту ништа зло нисам мислио... молим вас покорно да не мислите да сам ја
што зло ту мислио.
ВЛАДИМИР: Не, нисте... али ко вас је упутио, ко вам је то казао?
МАРКО: Па... готово ови... тако говоре сви чиновници.
ВЛАДИМИР: Сви? Сви чиновници? Шта говоре, кажите ми, шта говоре?
МАРКО: Та, забога, ви знате какав је данашњи свет, данашњи је свет врло рђав и воли да каже, воли лошу реч да каже...
ВЛАДИМИР: Молим вас, реците ви мени шта говоре, па било то добро или рђаво.
МАРКО: Па то... као да је господин министар добар пријатељ са госпођом и као да... гадне, гадне ствари... срамота је
мене овако стара и да говорим.
ВЛАДИМИР: Кажите, ја хоћу да ми све кажете.
МАРКО:...И као господин министар њој сваки дан пише; знају, кажу, и момка који доноси писма; знају, кажу, и да господин
министар врло често долази вама.
ВЛАДИМИР (боли га, бори се, и плаховито): То све није истина, разумете ли, све је то клевета, знајте добро да је то све
клевета!
МАРКО: Па дабоме, ко би тако што и помислио?
ВЛАДИМИР (узбуђен): Клевета, разумете ли, подла, ниска, гадна клевета! (Шчепа га за капут и дрмуса га.) Ви сте клеветник,
ви сте клеветник!
МАРКО (уплашено): Али ја, ја не знам ништа. Ја нисам...
ВЛАДИМИР (тргне се, утиша се): Не! Ви нисте ништа криви, праштам вам, и увреду коју сте ми нанели. Можете слободно рећи
министру да сам вам опростио, али знајте, све што сте говорили или што су вам говорили, све је клевета, пука клевета.
МАРКО (устаје): Хвала вам, господине, што сте ми опростили, велика вам хвала. (Почека мало) Ја могу ићи, је л' те?
ВЛАДИМИР (остаје замишљен и махне му руком): Да, можете.
МАРКО: Збогом, господине, хвала вам! (Одлази)
|