Pučina/19
V
VLADIMIR, MARKO
MARKO (pošto je ušao, ostaje kod vrata i ponizno se klanja): Ja sam bio slobodan...
VLADIMIR (neprijatno ga je dirnulo kad ga je spazio): Šta hoćete vi, gospodine?
MARKO; Ja vas ponizno molim, saslušajte me.
VLADIMIR: Šta bih vas imah saslušati?
MARKO: Vi nemate razloga da se na mene ljutite.
VLADIMIR: Je li to što imate da mi kažete?
MARKO: Ne, gospodine, ali me je danas pozvao gospodin ministar i naredio da vam se izvinim, inače izgubiću službu.
Samo, ako mi vi oprostite, ostaću i dalje u službi.
VLADIMIR: Ja vam ne mogu oprostiti.
MARKO: Zamislite, gospodine, da sam ja siromašan, bedan činovnik, da imam troje dece, da i ovako u službi jedva
sastavljam kraj s krajem.
VLADIMIR: Pa kad je tako, zašto onda ne razmišljate šta ćete reći?
MARKO: Priznajem da sam bio neraspoložen.
VLADIMIR: Vi ste kao otac porodice utoliko manje smeli pasti u tu pogrešku. Vi ste već i sami pozvani da čuvate čast svoje
porodice, pa kako ste se smeli drznuti da vređate tuđu?
MARKO (skrušeno): Priznajem...
VLADIMIR: Ne, ja vam ne mogu oprostiti!
MARKO: Ali, gospodine, ja vas molim...
VLADIMIR: Ne mogu vam oprostiti, ili... (Razmišlja) Da, mogu vam oprostiti... mogao bih, ali pod jednim uslovom.
(Uhvati ga za ruku i dovodi ga do stolice.) Hodite ovamo, sedite, sedite ovde (silom ga posadi na stolicu) i kažite
otvoreno, iskreno, slobodno: kakvog ste povoda imali za to da kažete pred svima činovnicima kako je meni lako dobijati
unapređenja kad imam lepu ženu?
MARKO (uplašeno): Ja to nisam kazao zlonamerno....
VLADIMIR: Ne pitam vas za nameru, već povod, razlog?
MARKO: Nisam imao razloga, nikakvog razloga, ja sam to lakomisleno, nerazmišljeno kazao.
VLADIMIR: Ne, ne, morate mi otvoreno kazati, ja sam vam obećao da ću vam oprostiti, ali mi morate otvoreno kazati.
MARKO: To je bila srdžba, ništa drugo, samo srdžba. Ja sam bio ozlojeđen na gospođu.
VLADIMIR: Ozlojeđen?... Na gospođu? Kako ste vi mogli biti ozlojeđeni na nju; šta ste vi mogli imati sa njom, te da bi
mogli biti ozlojeđeni?
MARKO: Pa, ništa, verujte... O, bože, ja odista ništa ne znam.
VLADIMIR: Ja tražim da mi to objasnite; razumete li, to mi morate objasniti.
MARKO: Ja ne znam upravo šta bih imao da objasnim. To je jedna prosta, vrlo prosta stvar. Ja sam juče bio ovde...
VLADIMIR: Vi?
MARKO: Da, zamolio sam gospođu da me primi i, hvala joj, primila me je. Gospođa je tako dobra.
VLADIMIR (sve više interesujući se): Vas je gospođa juče primila?! A šta ste hteli?
MARKO: Da je umolim... molio sam je... Vi znate koliko ja već godina služim bez unapređenja; toliko godina u ovoj
bednoj klasi, pod platom sa kojom jedva izdržavam porodicu i to ovde, u Beogradu, gde je takva skupoća...
VLADIMIR (već nestrpljiv): Dobro, dobro, nemojte mi o tome govoriti ‐ vi ste moju ženu molili, tako ste mi malopre rekli;
dakle, šta ste molili?
MARKO: Ta to ‐ molio sam je da progovori njemu... kažu, ona može... gospođa može . .
VLADIMIR: Kome da progovori?
MARKO: Pa... gospodinu ministru.
VLADIMIR: Gospodinu ministru; ona da progovori; kako molim vas, otkud ona da mu progovori?
MARKO: Izvinite, molim vas ‐ ja to ništa ne znam...
VLADIMIR: Ali, objasnite mi, otkud ona da progovori; zašto ste se njoj obratili?
MARKO: Kažu, njena reč vredi, ona ako kaže (oborio pogled, obrće šešir međ' prstima) gospodinu ministru... on neće
odreći.
VLADIMIR (zastane dahom, nazire istinu i hvata se za kosu, polu za se): Kažu... kažu... (Glasno i plaho) Ko kaže; ko je taj
koji kaže to; ko je taj ko to sme reći?!
MARKO: Ja ne znam, zaboga; ja to ništa ne znam. Ja vas najpokornije molim, nemojte me ni pitati. Ja nisam takav
čovek; ja nisam rad da zla reč pređe preko mojih usana.
VLADIALIR: Ne, vi sad morate znati; vi sad već morate govoriti... Hoću da mi kažete sve, razumete li, sve, sve... sve
redom što znate.
MARKO (ustaje): Ali, gospodine, šta ja znam, ja ne znam ništa!
VLADIMIR (stiša se malo): Slušajte... govorite redom, onako kako ću vas pitati. Ako ne budete kazali istinu, ja vam neću
oprostiti i vi ćete izgubiti službu, razumete li, vi ćete izgubiti službu! Neću žaliti ni vas, ni vašu decu, vi morate izgubiti
službu. Hoću istinu da znam, i vi mi je morate kazati.
MARKO: Ali šta znam ja da vam kažem?
VLADIMIR: Sve ono što vas pitam. Kažite mi: otkud, ko vam je kazao da moja žena može da vas pomogne kod gospodina
ministra, i da on njoj ne može ništa odreći?
MARKO: Pa... zaboga... to kažu, tako sam čuo... ja tu ništa zlo nisam mislio... molim vas pokorno da ne mislite da sam ja
što zlo tu mislio.
VLADIMIR: Ne, niste... ali ko vas je uputio, ko vam je to kazao?
MARKO: Pa... gotovo ovi... tako govore svi činovnici.
VLADIMIR: Svi? Svi činovnici? Šta govore, kažite mi, šta govore?
MARKO: Ta, zaboga, vi znate kakav je današnji svet, današnji je svet vrlo rđav i voli da kaže, voli lošu reč da kaže...
VLADIMIR: Molim vas, recite vi meni šta govore, pa bilo to dobro ili rđavo.
MARKO: Pa to... kao da je gospodin ministar dobar prijatelj sa gospođom i kao da... gadne, gadne stvari... sramota je
mene ovako stara i da govorim.
VLADIMIR: Kažite, ja hoću da mi sve kažete.
MARKO:...I kao gospodin ministar njoj svaki dan piše; znaju, kažu, i momka koji donosi pisma; znaju, kažu, i da gospodin
ministar vrlo često dolazi vama.
VLADIMIR (boli ga, bori se, i plahovito): To sve nije istina, razumete li, sve je to kleveta, znajte dobro da je to sve
kleveta!
MARKO: Pa dabome, ko bi tako što i pomislio?
VLADIMIR (uzbuđen): Kleveta, razumete li, podla, niska, gadna kleveta! (Ščepa ga za kaput i drmusa ga.) Vi ste klevetnik,
vi ste klevetnik!
MARKO (uplašeno): Ali ja, ja ne znam ništa. Ja nisam...
VLADIMIR (trgne se, utiša se): Ne! Vi niste ništa krivi, praštam vam, i uvredu koju ste mi naneli. Možete slobodno reći
ministru da sam vam oprostio, ali znajte, sve što ste govorili ili što su vam govorili, sve je kleveta, puka kleveta.
MARKO (ustaje): Hvala vam, gospodine, što ste mi oprostili, velika vam hvala. (Počeka malo) Ja mogu ići, je l' te?
VLADIMIR (ostaje zamišljen i mahne mu rukom): Da, možete.
MARKO: Zbogom, gospodine, hvala vam! (Odlazi)
|