Пухни, пухни, мој дебели хладу,
изнеси ми Алу на мунару,
ја л’ Алине морасте потуре,
ја л’ Алину зелену доламу,
ја л’ Алину енам хамајлију, 5
штоно му је написала мајка
од намлука и од севдалука.
Ја сам јој га млада севдисала,
севдисала и бегенисала.
Она ме је младу потворила 10
да сам Али сихир учинила.
Нисам Але ни очим’ видила,
него једном у петак у подне.
Ја на врата’, Але мимо врата,
а са своја четири јарана, 15
у руци му ал-катмер бијаше.
Ја му ишчем ал-катмер из руке,
он ми даје златне бумне с руке.
Ја му млада тихо проговарам:
— Луд ти ли си, беже Али-беже! 20
Не дају се бурме на сокаку,
већ се носе у бијеле дворе
моме баби на бијеле руке.
Ако ми је злато доносио,
односио од злата чеверме; 25
ако ми је свилу доносио,
односио свилене рукаве;
ако ме је једном пољубио,
нису уста при лицу остала!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 843.
