Пут (Јован Дучић)
| Пут (1896) Писац: Јован Дучић |
Хајде вјерни робе, све још тихо спава,
Мрачна ноћ је пала изнад горе лисне,
Пред нама се губи стаза вијугава
Ко муња огњена што кроз таму блисне;
И ко мртви џини стоје хладне стʼјене
И понори, куд се мутан поток жури,
Ал крилата жеља води младог мене
По ноћи немирној и по страшној бури.
Тамо, гдје нас сада уска стаза води
Мрачне и суморне стоје густе горе,
И језеро једно над ким ноћца броди
И чиј талас бије тврде неке дворе.
На тавном бедему она на ме чека
У ноћи без звјезде и мјецеса сјајна —
Да на груди њене дођем из далека,
Кад спи двор, кад бдије само љубав тајна.
Сакриј се у ноћи и причекај на ме,
Први зрачак зоре док на небу сине!
Али ако чујеш врисак у сред таме —
Језеро ће бистро у крв да расплине…
И двор да се дигне у клику и хуци
А бедем засв’јетли у пламену жара —
Тад не тужи робе! С драганом на руци
У језеру наћ’ ћеш свога господара…
Извор
[уреди]Зора, 30. јун 1896. Година прва. Број 3. Стр. 82.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|