Путник (1898)
Сморен поглед мутног ока
Већ ми стиже бурни град,
Још два до три лака скока -
Пред капије двору моме
На коњицу лаганоме
Дојездићу млад.
Копитом ће коњиц бити,
Да поздрави мирни дом;
А сеја ће сузе лити
Кад отвори тешка врата,
Миле руке око врата
Свиће брату свом.
Ах, зашто ме, надо пуста,
Тако вараш дан и ноћ?...
Мој коњицу, гриво густа,
Скрати маха греду своме,
Јер кад дођеш двору моме,
Ти ћеш гробу доћ...
Тамо живог срца није,
Које жарко љуби нас, -
Празне собе тама крије;
Ту ме неће више звати
Нити братац, нити мати,
Нити сејин глас...