Путник (Ђура Јакшић)
| Путник Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1855. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Путник
Увек на опазу,
Куд човек не броди;
Бирајући стазу
Која срећи води,
Гледи стазе редом:
»Овом нећу ићи;
Идем право средом,
Пре ћу к мети стићи.«
И полази с Богом
Путем путник млади,
Младом, лаком ногом
По цветној ливади.
Што је другом тешко,
Лако је за њега;
Срце му с' витешко
Не плаши ничега.
По брегови туђи
К'о жерав се сија,
Иде певајући,
А зној га пробија.
Са јуначким скоком
Све беде обара,
Пред његовим оком
Све се у рај ствара.
Много је обиш'о
Света преголема,
И дома би иш'о,
Али дома нема...
»Мира мени треба,
Снага ми је пала,
А зарадит' хлеба
Рука ј' малаксала.
Ах, баш нигде станка,
Нигде за менека!
Старост ме, нејака,
Старост мене чека!«
И са тугом вељом
Лаћа штап опета,
Но не с оном жељом:
Упознати света.
Упозна га дости,
Не треба му више:
Све му већ пакости
О груд се разбише.
Вране њему косе
Посташе сребрне;
Добре ноге носе,
— Да у гроб посрне...
»Збогом, свете бели,
Ја стазу избира';
Душа даље жели,
Тело иште мира!«
И све на опазу
Даље путник ходи,
Радо следи стазу
Која гробу води...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|