Пустиник
I
Још у оно давно доба,
Кад сам и ја срећан био:
Само сањо и љубио,
С облацима друговао,
А зборио са звездама,
С тицама се натпевао
И трчао за ветрићем,
Кад још не знах, шта су ране —
Још у моје младе дане,
Једном тако ходећ’ гором,
С лаком пушком о рамену,
Наишо сам на пећину
У стенама издубљену;
Павит скрива врата њена
И преплети зимзелена.
Јесење је вече било,
Спуштао се сумрак први,
И небо се руменело
Ко у крви и пламену;
Из далека ветри хује
Као јаук тајанствени,
А блед месец невесело
Поврх стена извирује.
Већ сам био малаксао
Од трчања и верања,
А и страх ме неки узо,
Страх несвесни, а ужасни,
Што га ствара гора пуста,
Кад те у њој ноћ затиче:
Мрак и тама, што се легу
У гранама замршеним,
Полагано теби миле
Као руке аветињске;
А кад крикне ноћна тица,
Ил’ зашуми лишће јаче,
Протресе те хладна језа
И следи ти срце врело, —
Те пећину ту кад видех,
Не премишљах ни тренутка,
Већ унутра уђох смело,
Да потражим уточишта.
II
О поноћи старац неки
У пећину к мени дође.
У руци је смежураној
Луч држао запаљени.
Седа коса, бела брада,
Сухо лице пуно бора,
Под веђама очи сјаје
Ко два жара из пепела;
А на њему дуга риза
Од кострети уваљане.
Кад ме спази, он и заста
И очима руку диже:
„Ко си, момче, шта ћеш овде?“
„Намерник сам,“ одговорих,
„Ноћ ме стиже, па се склоних.“
А старина слабим кроком
Оде даље у пећину
И када се отуд врати,
Носио је пуне руке:
Проје, меда и ораха,
И тиквицу хладне воде.
На кам један све то стави
И онда ми главом махну:
„Ходи, сине, седи амо,
Да заједно вечерамо.“
III
Вечерасмо, луч тлајуца,
Ћути старац, ћутим и ја.
Ал’ од једном он се прену
И подиже веђе горе:
„Младост, младост, то је срећа!“
И склопивши затим очи,
Тихим гласом и уморним
Као у сну поче ово:
„Јест и ја сам некад био
Млад ко и ти, плах и срчан,
Муња с неба, храст у гори, —
Ал’ је јадна младост моја.
Чуј ме, сине, ова рука,
Што сад дршће као травка,
Беше рука у хајдука
Крвожедног и свирепог.
Где ја дођох, смрт је стигла,
Где сам стао, крв је пала,
А где прођох, пустош оста.
Мрзео сам све на свету
И свуд стваро плач и јаук.
А и мома кад ми која
Са осмехом очи згледа
И разигра срце живље,
И тад планем с ватре дивље,
И од оног лепог цветка
Гроб је један био више.
Ал’ кад једном о поноћи
Вребах плена и путнике,
Преда мном се неко створи
Ко девојка или вила.
На њојзи је бело рухо,
А над челом звезда сија
Ко на ружи роса сјајна.
И већ тргох нож крвави,
Да ишчупам срце њено,
А она се осмехнула:
„Чуј ме,“ рече, „ја сам она,
Коју носиш у дну срца,
Ал’ у коју не верујеш.
Ал’ када ме, момче, сазнаш
И дарове моје примиш,
Казнићу те једном казном,
Најстрашнијом измеђ свију.“
Насмејах се из свег грла
Привиђењу и утвари,
Ал’ и она насмеја се
И неста је у висини.
IV
Доста дана, доста ноћи,
Од тога је доба прошло.
Једно јутро сађох селу,
Да ту тражим плен и крви,
И девојче сретох неко, —
Не девојче већ анђела,
Људског рода она није.
Милија је него живот,
А лепша је од љубави;
На њојзи су златне власи
Ко од зрака месечевих,
А очи јој тако плаве
Ко две горске љубичице.
И ја хајдук, грешник грдни,
Стадох збуњен и поништен
И оборих пред њом очи;
А некакав слатки талас
Кроз целе ми груди прође.
И осетих милост рајску,
И згрозих се греха својих,
И засузих од кајања.
V
Неста вука у планини,
Створио се јагње смерно,
Од хајдука некадањег
Љубавник је нежни посто.
И ја сад тек јасно сазнах,
Шта је живот, срећа шта је:
По очима ове моме,
По осмеху њена лица
И по њеним погледима.
Ал’ мој часак најсрећнији
Онога је дана био,
Кад је питах уздрхтало:
„Хоћеш, душо, моја бити?“
И осетих у том трену
На грудима главу њену.
Хај, грешник је тада мнио:
Небо му је милостиво
Све грехове опростило.
VI
Гором језде свати моји,
Невесту ми дома воде.
И оре се песме лаке,
И бубњеви и борије,
И пуцају пушке громке
Уз сватовске даворије.
Сви су срећни, све то кличе,.
Свуда видиш ведра лица,
Срећна ми је невестица,
Али ја сам најсрећнији,
Јер је она љуба моја.
Ал’ од једном кикот неки
Причу ми се у даљини,
И загракта изнад мене;
И проже ме слутња тајна,
И разори срећу моју.
Очајно се маших руке
Моје лепе невестице,
Али у том пушка пуче,
Погоди је посред груди,
И на мене она клону,
И јаукну, и издахну.
А још кикот гором јечи
И чупа ми срце живо,
Као јастреб жртву своју.
VII
Шесет лета већ је прошло
Од удеса овог кобног,
Шесет лета дугих, спорих,
Што их трајем ту у гори
У мукама покајничким.
Све, што има најгрозније,
Што сам мого измислити
Као казну и одмазду
За прошасте грехе своје,
Све сам до сад истрпео,
Уз молитве непрестане.
Једна мисо мене води,
Једна нада мене крепи:
Трпи, страдај и мучи се.
А било је доста дана,
Кад сам био на умору,
И издисах дах последњи
Од болова и патништва,
Ал’ и опет снага нова
Поврати ми живот пали,
При помисли очајничкој:
Да ми треба још живота,
И болова, и патништва,
Да искупим душу своју.
Ах, па да л' ће бити мени
Опроштаја и милости?
Да л’ ћу неба угледати,
Да и опет тамо нађем
Несуђену моју љубу..?“
Све је тихо, гора спава,
И луч нам се веће гаси;
Само каткад са врлети
Оброни се камен који
И са хуком доле слети,
Ил’ јаукне старац бедни:
„Тешко мени! Тешко мени!“
VIII
Још ноћ траје, ал’ већ бледе
На обзору јасне звезде,
А ветрић се разиграо
Као јелен у дубрави,
Трчи гором, трчи долом,
Тресе цвеће и дрвеће,
Час потоку талас шине,
Час подскочи на врх стена,
А час писне, па се смири
И нестане у даљини.
Наврх горе зору нађе.
Слатким санком зора спава
На зеленој маховини,
А ветрић је омилова
По косици и по лицу,
Па се маши недра њених, —
Зора с’ трже и пробуди,
И ко огањ порумене.
И ја с’ тргох. Зора свиће,
У пећину светлост пада.
Погледо сам: где је старац?
Али старца нигде нема.
Да л’ је гдегод у планини,
На кајању и покори,
Ил’ све беше — пуста машта,
И све ово ја сам снио?..
