Pustinik
I
Još u ono davno doba,
Kad sam i ja srećan bio:
Samo sanjo i ljubio,
S oblacima drugovao,
A zborio sa zvezdama,
S ticama se natpevao
I trčao za vetrićem,
Kad još ne znah, šta su rane —
Još u moje mlade dane,
Jednom tako hodeć’ gorom,
S lakom puškom o ramenu,
Naišo sam na pećinu
U stenama izdubljenu;
Pavit skriva vrata njena
I prepleti zimzelena.
Jesenje je veče bilo,
Spuštao se sumrak prvi,
I nebo se rumenelo
Ko u krvi i plamenu;
Iz daleka vetri huje
Kao jauk tajanstveni,
A bled mesec neveselo
Povrh stena izviruje.
Već sam bio malaksao
Od trčanja i veranja,
A i strah me neki uzo,
Strah nesvesni, a užasni,
Što ga stvara gora pusta,
Kad te u njoj noć zatiče:
Mrak i tama, što se legu
U granama zamršenim,
Polagano tebi mile
Kao ruke avetinjske;
A kad krikne noćna tica,
Il’ zašumi lišće jače,
Protrese te hladna jeza
I sledi ti srce vrelo, —
Te pećinu tu kad videh,
Ne premišljah ni trenutka,
Već unutra uđoh smelo,
Da potražim utočišta.
II
O ponoći starac neki
U pećinu k meni dođe.
U ruci je smežuranoj
Luč držao zapaljeni.
Seda kosa, bela brada,
Suho lice puno bora,
Pod veđama oči sjaje
Ko dva žara iz pepela;
A na njemu duga riza
Od kostreti uvaljane.
Kad me spazi, on i zasta
I očima ruku diže:
„Ko si, momče, šta ćeš ovde?“
„Namernik sam,“ odgovorih,
„Noć me stiže, pa se sklonih.“
A starina slabim krokom
Ode dalje u pećinu
I kada se otud vrati,
Nosio je pune ruke:
Proje, meda i oraha,
I tikvicu hladne vode.
Na kam jedan sve to stavi
I onda mi glavom mahnu:
„Hodi, sine, sedi amo,
Da zajedno večeramo.“
III
Večerasmo, luč tlajuca,
Ćuti starac, ćutim i ja.
Al’ od jednom on se prenu
I podiže veđe gore:
„Mladost, mladost, to je sreća!“
I sklopivši zatim oči,
Tihim glasom i umornim
Kao u snu poče ovo:
„Jest i ja sam nekad bio
Mlad ko i ti, plah i srčan,
Munja s neba, hrast u gori, —
Al’ je jadna mladost moja.
Čuj me, sine, ova ruka,
Što sad dršće kao travka,
Beše ruka u hajduka
Krvožednog i svirepog.
Gde ja dođoh, smrt je stigla,
Gde sam stao, krv je pala,
A gde prođoh, pustoš osta.
Mrzeo sam sve na svetu
I svud stvaro plač i jauk.
A i moma kad mi koja
Sa osmehom oči zgleda
I razigra srce življe,
I tad planem s vatre divlje,
I od onog lepog cvetka
Grob je jedan bio više.
Al’ kad jednom o ponoći
Vrebah plena i putnike,
Preda mnom se neko stvori
Ko devojka ili vila.
Na njojzi je belo ruho,
A nad čelom zvezda sija
Ko na ruži rosa sjajna.
I već trgoh nož krvavi,
Da iščupam srce njeno,
A ona se osmehnula:
„Čuj me,“ reče, „ja sam ona,
Koju nosiš u dnu srca,
Al’ u koju ne veruješ.
Al’ kada me, momče, saznaš
I darove moje primiš,
Kazniću te jednom kaznom,
Najstrašnijom izmeđ sviju.“
Nasmejah se iz sveg grla
Priviđenju i utvari,
Al’ i ona nasmeja se
I nesta je u visini.
IV
Dosta dana, dosta noći,
Od toga je doba prošlo.
Jedno jutro sađoh selu,
Da tu tražim plen i krvi,
I devojče sretoh neko, —
Ne devojče već anđela,
Ljudskog roda ona nije.
Milija je nego život,
A lepša je od ljubavi;
Na njojzi su zlatne vlasi
Ko od zraka mesečevih,
A oči joj tako plave
Ko dve gorske ljubičice.
I ja hajduk, grešnik grdni,
Stadoh zbunjen i poništen
I oborih pred njom oči;
A nekakav slatki talas
Kroz cele mi grudi prođe.
I osetih milost rajsku,
I zgrozih se greha svojih,
I zasuzih od kajanja.
V
Nesta vuka u planini,
Stvorio se jagnje smerno,
Od hajduka nekadanjeg
Ljubavnik je nežni posto.
I ja sad tek jasno saznah,
Šta je život, sreća šta je:
Po očima ove mome,
Po osmehu njena lica
I po njenim pogledima.
Al’ moj časak najsrećniji
Onoga je dana bio,
Kad je pitah uzdrhtalo:
„Hoćeš, dušo, moja biti?“
I osetih u tom trenu
Na grudima glavu njenu.
Haj, grešnik je tada mnio:
Nebo mu je milostivo
Sve grehove oprostilo.
VI
Gorom jezde svati moji,
Nevestu mi doma vode.
I ore se pesme lake,
I bubnjevi i borije,
I pucaju puške gromke
Uz svatovske davorije.
Svi su srećni, sve to kliče,.
Svuda vidiš vedra lica,
Srećna mi je nevestica,
Ali ja sam najsrećniji,
Jer je ona ljuba moja.
Al’ od jednom kikot neki
Priču mi se u daljini,
I zagrakta iznad mene;
I prože me slutnja tajna,
I razori sreću moju.
Očajno se maših ruke
Moje lepe nevestice,
Ali u tom puška puče,
Pogodi je posred grudi,
I na mene ona klonu,
I jauknu, i izdahnu.
A još kikot gorom ječi
I čupa mi srce živo,
Kao jastreb žrtvu svoju.
VII
Šeset leta već je prošlo
Od udesa ovog kobnog,
Šeset leta dugih, sporih,
Što ih trajem tu u gori
U mukama pokajničkim.
Sve, što ima najgroznije,
Što sam mogo izmisliti
Kao kaznu i odmazdu
Za prošaste grehe svoje,
Sve sam do sad istrpeo,
Uz molitve neprestane.
Jedna miso mene vodi,
Jedna nada mene krepi:
Trpi, stradaj i muči se.
A bilo je dosta dana,
Kad sam bio na umoru,
I izdisah dah poslednji
Od bolova i patništva,
Al’ i opet snaga nova
Povrati mi život pali,
Pri pomisli očajničkoj:
Da mi treba još života,
I bolova, i patništva,
Da iskupim dušu svoju.
Ah, pa da l' će biti meni
Oproštaja i milosti?
Da l’ ću neba ugledati,
Da i opet tamo nađem
Nesuđenu moju ljubu..?“
Sve je tiho, gora spava,
I luč nam se veće gasi;
Samo katkad sa vrleti
Obroni se kamen koji
I sa hukom dole sleti,
Il’ jaukne starac bedni:
„Teško meni! Teško meni!“
VIII
Još noć traje, al’ već blede
Na obzoru jasne zvezde,
A vetrić se razigrao
Kao jelen u dubravi,
Trči gorom, trči dolom,
Trese cveće i drveće,
Čas potoku talas šine,
Čas podskoči na vrh stena,
A čas pisne, pa se smiri
I nestane u daljini.
Navrh gore zoru nađe.
Slatkim sankom zora spava
Na zelenoj mahovini,
A vetrić je omilova
Po kosici i po licu,
Pa se maši nedra njenih, —
Zora s’ trže i probudi,
I ko oganj porumene.
I ja s’ trgoh. Zora sviće,
U pećinu svetlost pada.
Pogledo sam: gde je starac?
Ali starca nigde nema.
Da l’ je gdegod u planini,
Na kajanju i pokori,
Il’ sve beše — pusta mašta,
I sve ovo ja sam snio?..
