Птица у затвору
Зато бијеш са крилима,
Птицо моја ц'јелог дана:
Што си тужна, ваљда н'јеси,
Задовољна новог стана?
Нит' већ 'оћеш да запојеш,
Томе узрок не знам што је;
Слушај тамо на гранчици,
Како т' друга слатко поје!
Које су ти дакле бриге? –
Хране имаш ув'јек доста,
Све што желиш све то имаш,
Не познајеш худа поста.
Ту од ловца страха немаш,
Не бојиш се ни од студи;
Кажи дакле, што си сјетна,
Какви ти је јад у груди?
„Право имаш све што кажеш,
Да свег' имам обилато;
Стан раскошни, л'јепе хране,
Харна сам ти свему на то.“
Али, ето, што ми фали,
И с' чега сам тужне воље:
Слобода је моја мила,
У луг густи, шар'но поље.
Тамо ми је живот слатки,
Ђе под небом ширим крила,
У слободи на гранчици,
Мати ме је поднивила.
А овђе ми у сужањству,
Теку моји сретни дани,
Другарица моја пјева,
Слобода јој душу храни.
Не чудим се дакле ништа,
Јер не чујем мога гласа:
У ропству се тужи само:
Без слободе нема спаса.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 2., у Сомбору, 30. јануара 1909., стр. 22.