Прољећу 1867 год.
| Прољећу 1867 год. (1870) Писац: Ристо Милић |
Зима љута и холује црне,
Што бјеснише к’о фур’је у ад,
Клета влада њихова истиче,
Ев’ прољећа да заруди сад!
Ој прољеће, богињо природе!
Одкри Србству божаствени лик,
И с горућим пламенијем чуством
Мога срца саслушајде клик!
Поздрављам те, о прољеће красно!
Из давна ти изгледивах зрак,
Да ми роду дичним сјајом сијнеш
И проћераш са неба му мрак.
Та доста га тешки лед притиск’о,
И сносио несносљиви јад;
Та доста је с црним робством стењ’o
И Косовски оплакив’о пад.
Али с тобом лед му се растапа,
Црног робства оставља га ноћ,
С тобом већ му рујна зора свиће
И клонулог духа снажи моћ!
Срећно дошло, о прољеће славно!
С усхићењем уздижем ти глас;
Јер ми с тобом роду зора плави
И слободе жељни куца час!
Извор[уреди]
Милић Р. 1870. Сербобранке: лиричне родољубне пјесме. На Цетињу, у државној Печатњи. стр. 5.
|