Прошета се Иваница,
од мејане до клад’нче.
Загубила кован колан,
кован колан, сребрен ђердан.
Проговара Иваница: 5
„Да кој би га, бре, нашаја,
не би знала што би дала!
Дала би му бело лице,
бело лице нељубено;
црне очи, гајтан веђе, 10
равну снагу некршену,
русе косе немрсене!“
