Протекција (комедија у пет чинова)/61

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПЕТИ ЧИН
◄   XV I II   ►

ЧИН ПЕТИ

Соба из првог чина.

I

САВЕТА, АЋИМ, МАНОЈЛО

САВЕТА (Седи лево на миндерлуку, везала главу и метула две кришке кромпира на слепе очи. Аћим седи десно на столици и гледа кроз прозор. Очајан, шиштећи дише).
МАНОЈАО (Стоји између њих и погледа час једно час друго. После извесне паузе, благо и мирећи.): Аћиме, проговори!...
АЋИМ (Мане руком, као да бих хтео рећи: „Окани ме се").
МАНОЈАО (После извесне паузе): Савета, проговори!
САВЕТА (Као Аћим).
МАНОЈЛО: Па једно мора проговорити, не можете тако целога живота!
АЋИМ (Нагло се окрене, јетко): Ама шта да проговорим, шта, кад ми сам јед тече из уста. (Ућути, ждере се у себи, па опет наставља), Шта да проговорим, ’ајде, реци ми, шта да проговорим? Мањ ако ’оћеш да ти причам како ће ме истерати из службе... и како ћу морати наново да почнем од практиканта. Ето, то је све што могу ја да проговорим.
МАНОЈЛО: Боже, Аћиме, ти па практикант?
АЋИМ: Него шта.. Кад те истерају из службе на улицу. А она... (Показује на Савету) која је све то направила, ништа, ни лук јела ни лук мирисала... Боле је глава, везала кромпире на слепоочнице, а што сам ја упропашћен... то ништа,
САВЕТА: И ти још смеш да говориш, још имаш образа да говориш! Ја направила, а, је ли, ја? Јесам ли ја била младожења, јесам ли ја просила девојку код живе жене? Ју, ју, ју, место да се сакрије у земљу од стида и срама, он још говори! Није те стид у очи да ме погледаш?
МАНОЈЛО: Али, забога, проговорите коју добру реч. То је све било па прошло!
САВЕТА: Јесте, прошло! Ђавола би прошло да нисам ја похитала, прошло би јесте, али би господин до сад имао другу жену, а ја би била на сокаку. Ето како би прошло..
АЋИМ: И овако смо на сокаку. Да си бар почекала мало, да видимо да није каква погрешка.
МАНОЈЛО: Не може друкчије бити, мора да је то каква погрешка.
АЋИМ (Устане и прилази Савети): Дабогме!... А ти да си бар причекала мало да припиташ, него ду!... па код министра. Па није ти доста било што си сама пошла, него си још повела и твога слатког сина. Ти си га пустила, ти! Ви сте се договорили да ме упропастите, заверили сте се и најпре си ти отишла па си ме облагала тамо, па онда си њега послала. И ко зна шта тај тамо кува..
МАНОЈЛО: „Течете звања и положаје!”
АЋИМ: Послала њега, а ти се лепо вратила кући и... ето, заболела те глава па метла кромпире! Ја бих метнуо бундеве на главу, да сам оволику комедију направио.
САВЕТА: Ама зар ја направила, је ли? Јаој, макни се, човечеј, с места, никад се мајци не макнуо да Бог да! Ја, је ли? Још ћеш рећи да сам те ја терала да просиш министрову сестру. Бре, срам те било, турчине један! Ти ниси крштен, ти си нечастиви! И ја још говорим с њим, тешко мени! (Диже се и плачући оде).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.