Протекција (комедија у пет чинова)/38

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   V VI VII   ►

VI

МАНОЈЛО, МЛАДЕН

МЛАДЕН: Добар дан, желим!
МАНОЈЛО (Још увек збуњен): Добар дан! Како сте? Како сте? Ви може бити идете са испита?
МЛАДЕН: Да, право са испита и сматрао сам за дужност, према датој речи, прво овамо да дођем.
МАНОЈЛО: Мило нам је! Мило нам је! Јесте ли положили испит?
МЛАДЕН: Са одличним успехом.
МАНОЈЛО: Е, па честитам вам!
МЛАДЕН: Хвала! А зар сте ви сами код куће?
МАНОЈЛО: Сам? Нисам сам. Управо за вас сам сам.
МЛАДЕН: Не разумем вас.
МАНОЈЛО: Па тако. Требало би да нисам сам, а ипак сам сам. Али да нисам ја сам, ви би били сами. Него ви то нећете разумети. Боље је да ми окренемо разговор на друго штогод. На пример, реците ви мени искрено: ви сте, ето, млад човек, па зашто се ви, брате, не жените? (За се) Не знам да л’ сам баш добро почео?
МЛАДЕН: Да се женим? Но, па доћи ће и то на ред. Чекао сам најпре да положим адвокатски испит.
МАНОЈЛО: Разуме се, па сад кад сте га положили а ви гледајте тамо у унутрашњости ћер каквог трговца. Распитајте се, ко је онако за време рата био државни лиферант, па ето за вас прилике..
МЛАДЕН: Ама мени, господине Манојло, изгледа као да ви имате мени нешто да кажете, па онако заобилазите.
     Јесте, брате, заобилазим. То сте право рекли и бојим се почео сам сувише из далека да заобилазим, па нећу никад стићи да вам кажем. Него знате шта? Ви сте паметан човек, па ’ајде да се ја и ви искрено разговарамо. (Узме га под руку. Поверљиво и пријатељски) Видите, вас је мој брат Аћим узео пре две године да му поучавате дете. Да је мене питао, ја бих му рекао: Не узимај, човече, ђавола у кућу!
МЛАДЕН (Буни се): Али молим...
МАНОЈЛО: Чекајте, молим вас. Ја поштујем науку, није да је не поштујем, али, брате, данашња наука отишла је сувише далеко.. Нама кад је катикета проповедао о Адаму и Еви, он је то некако тако увијао да сам ја увек замишљао Адама у панталонама а Еву у кринолину, а данашња наука сасвим отворено говори о смоковом лишћу. Па онда она јабука што је Ева загризла. Ја сам увек замишљао обичну јабуку, петровачу, а данашња наука то тако некако објашњава, да јасно видиш да је Ева нешто друго загризла. Ја, знате не, спорим да једна девојка треба да зна много штошта, али кад човек узме младог учитеља, онда девојка може научити и нешто што не треба да зна. Ето, на пример, француски језик; има ли што опасније него кад девојка учи неки језик, који отац не зна и говори неке речи, које отац не разуме: „Бонжур”, „бонжур!” Па тек ето ти једнога дана на врата један велики „Бонжур”. Е, видите, тако сте ви са Јулком; туц муц... па тек једнога дана проводаџика у кућу.
МЛАДЕН (Буни се).
МАНОЈЛО: Немојте, молим вас! Кажите ви шта хоћете, али ја остајем при томе да је француски језик ђавоља посла. Тим се језиком исказују само дипломатске и љубавне ствари, дакле само оно што није јавно и што треба крити од света.
МЛАДЕН: Али молим вас лепо, шта ви хоћете свим тим да кажете? Извол’те говорити отвореније, јер ја не могу допустити...
МАНОЈЛО: Ето ти га сад! Не мислим, брате, да вас вређам. Дозволите ми да вам кажем, рекли смо искрено ћемо разговарати. Био сам, забога, и ја млад, па се разумем помало у тим стварима, Е, господине мој, био сам вам ја срећан и задовољан практикант у Београду али, једнога дана, натера ме ђаво да пређем у Панчево, да тамо јефтиније купим зимски капут. И тако вам ја тамо видим ову исту моју покојну жену. Купим ти ја капут кад, хоп! — капут у Београду а срце у Панчеву. И ухвати ме неки ђаво, нека грозница, шта ли, и поче да ми се мути по глави. Не умем ни један акт да препишем. Седим по цео дан па цртам по хартији: као срце, па забодена стрела у њега, док ти једнога дана не опази господин председатељ па оволики нос цртачу. Онда ја знате престанем да цртам оно, али сам непрестано мислио на ову исту моју покојну жену. И онда, разуме се, нађем једнога дана проводаџику, пристану они, јер је девојка волела да живи у Београду и ја добијем уз њу леп мираз; пола „грунта” пада на мене, после смрти њенога оца. А тај је несрећник још жив, а ова иста моја покојна жена умрла је и ја сам је о своме трошку сахранио, а она половина мога „грунта” ено је и данас у Панчеву.
МЛАДЕН: То је, господине Манојло, врло занимљива прича и, ако сте је свршили, ја бих вас молио...
МАНОЈЛО: Нисам свршио, јер је то врло дугачка прича.
МЛАДЕН: Онда ме је врло жао што је не могу до краја чути, али верујте немам кад, имам да посвршавам неке послове, јер сутра путујем, па сам увратио само да се опростим.
МАНОЈЛО: Е, а јесте ли чули да ће Аћим бити премештен у Београд?
МЛАДЕН: Збиља? Дакле обећао му је министар?
МАНОЈЛО: Да. И сада мисли да уда кћер, неће је знате удавати у унутрашњости.
МЛАДЕН (За се): Аха, сад разумем! (Гласно) Извесно су господин Аћим и госпођа Савета то решили после обећања министровог о премештају?
МАНОЈЛО: Разуме се!
МЛАДЕН: И вама то поверили да ми кажете?
МАНОЈЛО: Гле, како ви то погађате?
МЛАДЕН: Но, то баш није било тако тешко погодити. Дакле, кажите ми отворено да знам, како вам је казао господин Аћим, или можда...?
МАНОЈЛО: Да, имате право. Дакле, рекао ми је Аћим... управо није ми Аћим рекао него ми је рекла Савета, или ако хоћете праву истину да вам кажем, рекли су ми обоје, или боље рећи, ми смо хтели сви троје да вам кажемо.
МЛАДЕН: Да, да, да, али шта да ми кажете?
МАНОЈЛО: Но, па то, да сте сувише... управо да је Аћим премештен, или како да вам кажем... Знате, брате, шта је; ви сте ваљан и красан младић, положили сте сада адвокатски испит, па се жените тамо. Жените се ви тамо у унутрашњости, а ми ћемо се женити овде у Београду.
МЛАДЕН (Слатко се насмеје): Врло добро! Врло добро! Поздравите господина Аћима и госпођу Савету, пожелите госпођици сваку срећу и реците им да сам дошао рећи им збогом.... Уосталом, доћи ћу ју ипак и лично данас по подне, да им речем збогом. Ми ћемо ипак остати стари и
добри пријатељи и ја ћу сачувати све поштовањње за њих.
МАНОЈЛО: Сасвим, сасвим. Ето што ти је паметан човек! Е, мило ми је, мило, па извол’те ви после подне, дођите лепо као да ништа није ни било!
МЛАДЕН: Да, да. Збогом!
МАНОЈЛО (Прати га до врата): Сасвим, као да ништа није било. Извол’те ви само. Збогом, збогом!
МЛАДЕН (Одлази).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.