Protekcija (komedija u pet činova)/38
VI
MANOJLO, MLADEN
MLADEN: Dobar dan, želim!
MANOJLO (Još uvek zbunjen): Dobar dan! Kako ste? Kako ste? Vi može biti idete sa ispita?
MLADEN: Da, pravo sa ispita i smatrao sam za dužnost, prema datoj reči, prvo ovamo da dođem.
MANOJLO: Milo nam je! Milo nam je! Jeste li položili ispit?
MLADEN: Sa odličnim uspehom.
MANOJLO: E, pa čestitam vam!
MLADEN: Hvala! A zar ste vi sami kod kuće?
MANOJLO: Sam? Nisam sam. Upravo za vas sam sam.
MLADEN: Ne razumem vas.
MANOJLO: Pa tako. Trebalo bi da nisam sam, a ipak sam sam. Ali da nisam ja sam, vi bi bili sami. Nego vi to nećete razumeti. Bolje je da mi okrenemo razgovor na drugo štogod. Na primer, recite vi meni iskreno: vi ste, eto, mlad čovek, pa zašto se vi, brate, ne ženite? (Za se) Ne znam da l’ sam baš dobro počeo?
MLADEN: Da se ženim? No, pa doći će i to na red. Čekao sam najpre da položim advokatski ispit.
MANOJLO: Razume se, pa sad kad ste ga položili a vi gledajte tamo u unutrašnjosti ćer kakvog trgovca. Raspitajte se, ko je onako za vreme rata bio državni liferant, pa eto za vas prilike..
MLADEN: Ama meni, gospodine Manojlo, izgleda kao da vi imate meni nešto da kažete, pa onako zaobilazite.
Jeste, brate, zaobilazim. To ste pravo rekli i bojim se počeo sam suviše iz daleka da zaobilazim, pa neću nikad stići da vam kažem. Nego znate šta? Vi ste pametan čovek, pa ’ajde da se ja i vi iskreno razgovaramo. (Uzme ga pod ruku. Poverljivo i prijateljski) Vidite, vas je moj brat Aćim uzeo pre dve godine da mu poučavate dete. Da je mene pitao, ja bih mu rekao: Ne uzimaj, čoveče, đavola u kuću!
MLADEN (Buni se): Ali molim...
MANOJLO: Čekajte, molim vas. Ja poštujem nauku, nije da je ne poštujem, ali, brate, današnja nauka otišla je suviše daleko.. Nama kad je katiketa propovedao o Adamu i Evi, on je to nekako tako uvijao da sam ja uvek zamišljao Adama u pantalonama a Evu u krinolinu, a današnja nauka sasvim otvoreno govori o smokovom lišću. Pa onda ona jabuka što je Eva zagrizla. Ja sam uvek zamišljao običnu jabuku, petrovaču, a današnja nauka to tako nekako objašnjava, da jasno vidiš da je Eva nešto drugo zagrizla. Ja, znate ne, sporim da jedna devojka treba da zna mnogo štošta, ali kad čovek uzme mladog učitelja, onda devojka može naučiti i nešto što ne treba da zna. Eto, na primer, francuski jezik; ima li što opasnije nego kad devojka uči neki jezik, koji otac ne zna i govori neke reči, koje otac ne razume: „Bonžur”, „bonžur!” Pa tek eto ti jednoga dana na vrata jedan veliki „Bonžur”. E, vidite, tako ste vi sa Julkom; tuc muc... pa tek jednoga dana provodadžika u kuću.
MLADEN (Buni se).
MANOJLO: Nemojte, molim vas! Kažite vi šta hoćete, ali ja ostajem pri tome da je francuski jezik đavolja posla. Tim se jezikom iskazuju samo diplomatske i ljubavne stvari, dakle samo ono što nije javno i što treba kriti od sveta.
MLADEN: Ali molim vas lepo, šta vi hoćete svim tim da kažete? Izvol’te govoriti otvorenije, jer ja ne mogu dopustiti...
MANOJLO: Eto ti ga sad! Ne mislim, brate, da vas vređam. Dozvolite mi da vam kažem, rekli smo iskreno ćemo razgovarati. Bio sam, zaboga, i ja mlad, pa se razumem pomalo u tim stvarima, E, gospodine moj, bio sam vam ja srećan i zadovoljan praktikant u Beogradu ali, jednoga dana, natera me đavo da pređem u Pančevo, da tamo jeftinije kupim zimski kaput. I tako vam ja tamo vidim ovu istu moju pokojnu ženu. Kupim ti ja kaput kad, hop! — kaput u Beogradu a srce u Pančevu. I uhvati me neki đavo, neka groznica, šta li, i poče da mi se muti po glavi. Ne umem ni jedan akt da prepišem. Sedim po ceo dan pa crtam po hartiji: kao srce, pa zabodena strela u njega, dok ti jednoga dana ne opazi gospodin predsedatelj pa ovoliki nos crtaču. Onda ja znate prestanem da crtam ono, ali sam neprestano mislio na ovu istu moju pokojnu ženu. I onda, razume se, nađem jednoga dana provodadžiku, pristanu oni, jer je devojka volela da živi u Beogradu i ja dobijem uz nju lep miraz; pola „grunta” pada na mene, posle smrti njenoga oca. A taj je nesrećnik još živ, a ova ista moja pokojna žena umrla je i ja sam je o svome trošku sahranio, a ona polovina moga „grunta” eno je i danas u Pančevu.
MLADEN: To je, gospodine Manojlo, vrlo zanimljiva priča i, ako ste je svršili, ja bih vas molio...
MANOJLO: Nisam svršio, jer je to vrlo dugačka priča.
MLADEN: Onda me je vrlo žao što je ne mogu do kraja čuti, ali verujte nemam kad, imam da posvršavam neke poslove, jer sutra putujem, pa sam uvratio samo da se oprostim.
MANOJLO: E, a jeste li čuli da će Aćim biti premešten u Beograd?
MLADEN: Zbilja? Dakle obećao mu je ministar?
MANOJLO: Da. I sada misli da uda kćer, neće je znate udavati u unutrašnjosti.
MLADEN (Za se): Aha, sad razumem! (Glasno) Izvesno su gospodin Aćim i gospođa Saveta to rešili posle obećanja ministrovog o premeštaju?
MANOJLO: Razume se!
MLADEN: I vama to poverili da mi kažete?
MANOJLO: Gle, kako vi to pogađate?
MLADEN: No, to baš nije bilo tako teško pogoditi. Dakle, kažite mi otvoreno da znam, kako vam je kazao gospodin Aćim, ili možda...?
MANOJLO: Da, imate pravo. Dakle, rekao mi je Aćim... upravo nije mi Aćim rekao nego mi je rekla Saveta, ili ako hoćete pravu istinu da vam kažem, rekli su mi oboje, ili bolje reći, mi smo hteli svi troje da vam kažemo.
MLADEN: Da, da, da, ali šta da mi kažete?
MANOJLO: No, pa to, da ste suviše... upravo da je Aćim premešten, ili kako da vam kažem... Znate, brate, šta je; vi ste valjan i krasan mladić, položili ste sada advokatski ispit, pa se ženite tamo. Ženite se vi tamo u unutrašnjosti, a mi ćemo se ženiti ovde u Beogradu.
MLADEN (Slatko se nasmeje): Vrlo dobro! Vrlo dobro! Pozdravite gospodina Aćima i gospođu Savetu, poželite gospođici svaku sreću i recite im da sam došao reći im zbogom.... Uostalom, doći ću ju ipak i lično danas po podne, da im rečem zbogom. Mi ćemo ipak ostati stari i
dobri prijatelji i ja ću sačuvati sve poštovanjnje za njih.
MANOJLO: Sasvim, sasvim. Eto što ti je pametan čovek! E, milo mi je, milo, pa izvol’te vi posle podne, dođite lepo kao da ništa nije ni bilo!
MLADEN: Da, da. Zbogom!
MANOJLO (Prati ga do vrata): Sasvim, kao da ništa nije bilo. Izvol’te vi samo. Zbogom, zbogom!
MLADEN (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|