Протекција (комедија у пет чинова)/24

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   IV V VI   ►

V

ПРЕЂАШЉИ, ДОЦНИЈЕ ЖЕНА И САВА САВИЋ

ПРАКТИКАНТ: То је ужасно, тај ме извесно неће ни данас примити!
АЋИМ (За се): Само кад није љут! Као да ме прође први страх!
ЖЕНА (Упада у предсобље и говори на сав глас): Је л’ господин министар код куће?
МОМАК (Маше рукама): Лакше, забога, код куће је!
САВА САВИЋ (Улази): Добар дан!
МОМАК: Господо, молим ваше карте или напишите имена на ове хартије.
СВИ (Прилазе столу и пишу на парчадима хартије своја имена. Жена умољава Саву Савнћа и овај јој пјше).
МОМАК (Пошто је примио хартијице, уноси их у министрову собу и ставља му на сто па излази у предсобље).
ПРАКТИКАНТ (За се): Само да ме прими, а знам ја већ како ћу му се подвући под кожу. Рећи ћу му да је писар Јеротије рекао једанпут, кад се напио, да је господин министар магарац. А то је важно, јер што пијан говори то трезан мисли! Па ћу му онда рећи за Перу рачуновођу како шири разне идеје против државе. Једанпут, пред свима нама практикантима, рекао је да је држава крава музара. Па онда (Звони звонце из министрове собе, те се тргне и прекине говор.)
МОМАК (Улази).
МИНИСТАР: Нека уђе ова госпођа...!
МОМАК (Враћа се у предсобље): Изволте госпођо!
ЖЕНА (Улази к министру, за све време говори на сав глас): Добар дан желим. Извол’те седите!
МИНИСТАР: Добар дан желим. Извол’те седите!
ЖЕНА: Захваљујем! (Седне) Ја и мој муж добро смо познати са вашим братом. Били смо заједно летос у бањи, тако рећи, соба до собе. Живели смо као своји, тако рећи од ујутру па до увече нисмо се одвајали: тако рећи заједно смо и ручавали.
МИНИСТАР: Мило ми је, а како се зове ваш господин муж?
ЖЕНА: Мој муж? Зар га не познајете? Сима писар! Та, забога, Сима јелић, писар. Зна га цео свет, био је за време рата начелник станице. Па баш кажем вашем брату једанпут у бањи — јер, кажем вам, ми се нисмо одвајали. Ако је да се прођемо, заједно смо шетали; ако је да узмемо што, заједно смо куповали. Тако смо живели као своји. Ни- шта он и његова госпођа нису урадили, ништа нису купили, нигде нису пошли, ништа нису појели без нас. Ако је јагње, јагње; ако је пиле, пиле...
МИНИСТАР (Устаје нестрпљиво): Мило ми је, мило ми је!
ЖЕНА: Па кажем вам, тај мој муж био начелник станице, те рекох, идем ја господину министру па ћу самом њему рећи. Јер, знате, баш је радио као начелник станице; ама, верујте ми, на нос је пао колико је радио; као да за себе ради а не за државу. Цео свет му се чудио. Па кажем баш вашем брату: чим се вратим из бање, идем ја господину министру, треба и он да зна колико је мој муж радио. Знате ли да је био права кртица. Код њега се није знало шта је дан а шта ноћ; он је...
МИНИСТАР (Све нестрпљивији): Знам, знам, чуо сам да је много радио. Дакле, шта сте хтели да ме замолите?
ЖЕНА: А зашто, молим вас, да господин Срета добије орден? Кобојаги Срета га заслужио. Ђавола заслужио! Покрао, покрао, па већ није знао шта је доста! Па хајде он, али зашто, молим вас, да добије господин Тимотије Шапоњић? Чудо већ, прекинуо се радећи; није ни долазио у канцеларију. Па онда медаљу за храброст Фемкин Ђура. Но благо његовој храбрости, туче га жена сваког петка. Па остави он, али, откуда храброст Сарићу...? Храброст... храброст... а таван, а таван? О, изем ти његову храброст! Па баш кажем летос у бањи вашем брату, јер тако рећи ми се нисмо ни одвајали и што кажу...
МИНИСТАР: Живели сте као своји! Да, да, то ми је познато. Дакле, шта му кажете?
ЖЕНА: Па кажем вашем брату, јер мој је муж тако рећи шамшула; он неће ником ништа да каже, а ја, Бога ми што бело — бело, а што црно — црно, па макар то....
МИНИСТАР: Дакле, молим вас, шта сте казали летос моме брату у бањи, или боље шта сте хтели да ме замолите?
ЖЕНА: Хтела сам да кажем: Зар је право да мој муж не добије орден и хтела сам да вас молим да и моме мужу дате орден.
МИНИСТАР: Али, забога, то није моја ствар.
ЖЕНА: Свеједно! Министар-министар, један ко и други, а ми се добро живимо са вашим братом. Знате, ми и сад откада смо се вратили из бање, опет као да смо своји; управо никад тако рећи неће ваш брат проћи и да тако рећи...
МИНИСТАР: Мило ми је, мило ми је! Дајем вам реч, израдићу да и ваш муж добије орден зато што је пре толико година био начелник станице.
ЖЕНА: Е, баш вам хвала. Само упамтите, он се зове Сима, Сима писар. Упамтите Сима Јелић, писар.
МИНИСТАР: Упамтио сам добро.
ЖЕНА: Е, баш вам хвала! А и надала сам се томе од вас. Каже ми ваш брат, јер он је тако рећи сваки дан...
МИНИСТАР: Мило ми је, мило ми је. Не брините. Свршићу. Збогом! (Рукује се и испраћа је).
ЖЕНА: Е, баш вам хвала, сад ћу ја одмах вашем брату, јер је и он, тако рећи... (Изиђе у предсобље и одмах излази.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.