Protekcija (komedija u pet činova)/24
V
PREĐAŠLjI, DOCNIJE ŽENA I SAVA SAVIĆ
PRAKTIKANT: To je užasno, taj me izvesno neće ni danas primiti!
AĆIM (Za se): Samo kad nije ljut! Kao da me prođe prvi strah!
ŽENA (Upada u predsoblje i govori na sav glas): Je l’ gospodin ministar kod kuće?
MOMAK (Maše rukama): Lakše, zaboga, kod kuće je!
SAVA SAVIĆ (Ulazi): Dobar dan!
MOMAK: Gospodo, molim vaše karte ili napišite imena na ove hartije.
SVI (Prilaze stolu i pišu na parčadima hartije svoja imena. Žena umoljava Savu Savnća i ovaj joj pjše).
MOMAK (Pošto je primio hartijice, unosi ih u ministrovu sobu i stavlja mu na sto pa izlazi u predsoblje).
PRAKTIKANT (Za se): Samo da me primi, a znam ja već kako ću mu se podvući pod kožu. Reći ću mu da je pisar Jerotije rekao jedanput, kad se napio, da je gospodin ministar magarac. A to je važno, jer što pijan govori to trezan misli! Pa ću mu onda reći za Peru računovođu kako širi razne ideje protiv države. Jedanput, pred svima nama praktikantima, rekao je da je država krava muzara. Pa onda (Zvoni zvonce iz ministrove sobe, te se trgne i prekine govor.)
MOMAK (Ulazi).
MINISTAR: Neka uđe ova gospođa...!
MOMAK (Vraća se u predsoblje): Izvolte gospođo!
ŽENA (Ulazi k ministru, za sve vreme govori na sav glas): Dobar dan želim. Izvol’te sedite!
MINISTAR: Dobar dan želim. Izvol’te sedite!
ŽENA: Zahvaljujem! (Sedne) Ja i moj muž dobro smo poznati sa vašim bratom. Bili smo zajedno letos u banji, tako reći, soba do sobe. Živeli smo kao svoji, tako reći od ujutru pa do uveče nismo se odvajali: tako reći zajedno smo i ručavali.
MINISTAR: Milo mi je, a kako se zove vaš gospodin muž?
ŽENA: Moj muž? Zar ga ne poznajete? Sima pisar! Ta, zaboga, Sima jelić, pisar. Zna ga ceo svet, bio je za vreme rata načelnik stanice. Pa baš kažem vašem bratu jedanput u banji — jer, kažem vam, mi se nismo odvajali. Ako je da se prođemo, zajedno smo šetali; ako je da uzmemo što, zajedno smo kupovali. Tako smo živeli kao svoji. Ni- šta on i njegova gospođa nisu uradili, ništa nisu kupili, nigde nisu pošli, ništa nisu pojeli bez nas. Ako je jagnje, jagnje; ako je pile, pile...
MINISTAR (Ustaje nestrpljivo): Milo mi je, milo mi je!
ŽENA: Pa kažem vam, taj moj muž bio načelnik stanice, te rekoh, idem ja gospodinu ministru pa ću samom njemu reći. Jer, znate, baš je radio kao načelnik stanice; ama, verujte mi, na nos je pao koliko je radio; kao da za sebe radi a ne za državu. Ceo svet mu se čudio. Pa kažem baš vašem bratu: čim se vratim iz banje, idem ja gospodinu ministru, treba i on da zna koliko je moj muž radio. Znate li da je bio prava krtica. Kod njega se nije znalo šta je dan a šta noć; on je...
MINISTAR (Sve nestrpljiviji): Znam, znam, čuo sam da je mnogo radio. Dakle, šta ste hteli da me zamolite?
ŽENA: A zašto, molim vas, da gospodin Sreta dobije orden? Kobojagi Sreta ga zaslužio. Đavola zaslužio! Pokrao, pokrao, pa već nije znao šta je dosta! Pa hajde on, ali zašto, molim vas, da dobije gospodin Timotije Šaponjić? Čudo već, prekinuo se radeći; nije ni dolazio u kancelariju. Pa onda medalju za hrabrost Femkin Đura. No blago njegovoj hrabrosti, tuče ga žena svakog petka. Pa ostavi on, ali, otkuda hrabrost Sariću...? Hrabrost... hrabrost... a tavan, a tavan? O, izem ti njegovu hrabrost! Pa baš kažem letos u banji vašem bratu, jer tako reći mi se nismo ni odvajali i što kažu...
MINISTAR: Živeli ste kao svoji! Da, da, to mi je poznato. Dakle, šta mu kažete?
ŽENA: Pa kažem vašem bratu, jer moj je muž tako reći šamšula; on neće nikom ništa da kaže, a ja, Boga mi što belo — belo, a što crno — crno, pa makar to....
MINISTAR: Dakle, molim vas, šta ste kazali letos mome bratu u banji, ili bolje šta ste hteli da me zamolite?
ŽENA: Htela sam da kažem: Zar je pravo da moj muž ne dobije orden i htela sam da vas molim da i mome mužu date orden.
MINISTAR: Ali, zaboga, to nije moja stvar.
ŽENA: Svejedno! Ministar-ministar, jedan ko i drugi, a mi se dobro živimo sa vašim bratom. Znate, mi i sad otkada smo se vratili iz banje, opet kao da smo svoji; upravo nikad tako reći neće vaš brat proći i da tako reći...
MINISTAR: Milo mi je, milo mi je! Dajem vam reč, izradiću da i vaš muž dobije orden zato što je pre toliko godina bio načelnik stanice.
ŽENA: E, baš vam hvala. Samo upamtite, on se zove Sima, Sima pisar. Upamtite Sima Jelić, pisar.
MINISTAR: Upamtio sam dobro.
ŽENA: E, baš vam hvala! A i nadala sam se tome od vas. Kaže mi vaš brat, jer on je tako reći svaki dan...
MINISTAR: Milo mi je, milo mi je. Ne brinite. Svršiću. Zbogom! (Rukuje se i ispraća je).
ŽENA: E, baš vam hvala, sad ću ja odmah vašem bratu, jer je i on, tako reći... (Iziđe u predsoblje i odmah izlazi.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|