Пролом: Први дио

Пролом: први дио Писац: Бранко Ћопић

Разбарушен и бунован, старац изиђе пред кућу, зимогрожљиво се премјести с ноге на ногу на хладном углачаном камењу, дрпну се за изгужване гаће од груба конопљана платна и слатко зијевну: − Ај-хај, биће лијеп дан. Ора за копање кукуруза. Још увијек несигуран на ногама, старац открива до ниског свињца, одакле се већ чуло добродушно роктање, и отвори вратанца. Мршава крмача, повијена и назубљена хрбата, искочи напоље праћена буљуком бијелих прасића. Послије крмаче старац пусти кокоши које се, раколећи се, просуше по дворишту марљиво кљуцајући по прашини. − Врућине ће бити − опет прожвака старац, па се примаче уз авлијску ограду и, држећи се за проштаце, загледа се у сјајно плаветнило изнад искрзаног руба блиске шуме. Отуда су већ, кроз густо зеленило крошања, просијавали први зраци сунца на изласку, разбијајући се пред старчевим прижмиреним очима на сплетове разнобојних ватрених искара. Било је нечег ведрог и животворног у тој немирној игри првих сунчевих зрака, познатој старој игри коју старац прати већ преко педесет година. Обновљена и увијек драга, она подсјећа човјека на то како је жилав и неуморан овај топли живот на земљи.

Спусте се кише, завију сњегови и бура по сву ноћ злокобно хуји по шуми, а једног дана, ипак, све то прође и иза тамног руба шуме поново се јави старо вољено сунце, нимало слабије него прошлог прољећа. Хе-хе, ипак се даде живјети! Из шуме се чула живахна граја и цвркут птица, али старац то није примјећивао. Тек средином љета, кад жито стане да сазријева и конопље се осјемене, он ће чути једине птице које њега интересују − врапце. Откуда ли се само намноже толики проклетници, не помаже више ни страшило ни чегртаљке! С прољећа, понекад, чује старац и врану, мрску пилићарку, љути се на свраку-јајопију, а љети, у зажарене илињске дане, ослушкује високо под небом пијукање разбојника јастреба. Биће, значи, кише, док онај лопов шестари и пијуче. Забринуго шмркућући, старац се примаче до штагља и куцну прутом у горња, полуотворена врата. − Тодоре, устај. Устај, душо, свануло је. На вратима се појави зловољан и подбуо чупоглавац с много сламе у враној замршеној коси. − Шта је, свануло? − набурено приупита он жмиркајући од прејаке свјетлости, па се неспретно спусти низ уске љестве и људски се протегну. − Не чује се ништа? − Не чује. А рано им је још − невесело одврати стари. − Хм, знају усташе и поранити кад им треба − прогунђа момак вадећи сламке иза врата. − Кнеза су неки дан одвели у саму зору. − Неће зар? − утјешно упита старац. Момче му на то ништа не одговори, већ стаде пословно да истреса обућу, чарапе и опутњаше о сиво авлијско прошће. Старац кихну и обриса нос. − Лакше, дијете, издераћеш то сиротиње. Тодор је био темељито момче од једно двадесет и три године.

Падало је у очи његово црнпурасто циганско лице, испупчених јагодица и јаких сраслих обрва испод којих су неповјерљиво свјетлуцале пажљиве и строге очи. Нарочито при сусрету с туђим и непознатим људима те су очи постајале туробне и мрачне; а обрве су се мрштиле и као да су постајале још гушће и косматије. − Не вјерујем ти, брате − говорио је тај поглед. − Ко си ти и зашто си дошао? Откад се момак вратио из војске, послије кратког и несрећног рата, постао је још више мучаљив и подозрив. Послије кратког поратног затишја почеле су у околна српска села да се залијећу усташе. Најприје су тражиле оружје и сакривену војничку робу, батинајући осумњичене сељаке, а онда убрзо показаше своје право лице: започе отворена пљачка, премлаћивање и одвођење људи. Плануше већ и понеке куће и појате; то су усташе кажњавале бјегунце који су се крили по шумама. Кућа Тодоровог оца Обрада Бокана била је на склониту мјесту, на пространој пољани усред велике букове шуме. Уклањајући се некад испред турских очију ту је склепао колибу и запалио ватру један од Обрадових давних предака. Читава пољана била је власништво Боканових, ту су им биле њиве и добра ливада кошаница. Даље, изван овога пропланка, нису имали никаква имања, па нису ни осјећали нарочите потребе да залазе у село и мијешају се с осталим свијетом. Сви су се касно женили, глуво и заборављено живјели и нечујно боловали и умирали ником на сметњи. Испроваљиван локвама, већи дио године блатњав, пут од села Јаруга до њихове куће био је сав испријечан жилама дрвећа и тако лош и непогодан, да се у селу говорило за некога ко се и одвише забави на какву послу: − Нема га баш као да је отишао у Бокане.

Кад настадоше усташки дани, пуни стријепње, злослутна ишчекивања и рђавих вијести, свак поче завиђати заклоњеним Боканима и пожели, у ова вучија времена, да му је кућа изгубљена и скрита без стазе и богазе, богу за леђима и обрасла гором до неба. Сваки друм, нарочито онај широк и раван, постао је право проклетство и невоља. Од зоре до мркла мрака могла се уза њ појавити мрка и закрвављена напаст − усташе. Отац и син, полијевајући један другом и штедећи воду, пљуснуше се два-три пута из потамњеле јасенове букаре, па пођоше да још прије доручка ураде понешто у тијесној баштици поред куће. Двојица радника још се честито и не сагнуше за послом, кад се однекле створи нови сеоски кнез Пепо. Прихватајући се за колац у огради, он плашљиво кашљуцну, поздрави се с Боканима, па опет ућута, опрезно и тужно разгледајући башту. У његовој мало погуреној прилици, у искривљеним уснама које нису смогле снаге да се осмијехну на комшије и у оној уочљивој и непријатној паузи послије поздрава − у свему томе слутила се велика потиштеност човјека коме су на леђа натоварили претешко бреме испод кога се не види излаза ни спаса. Видећи га тако с оном сажаљивом гримасом око усана, као да жали и себе и друге, стари Обрад закорачи према огради не бирајући уз пут гдје ће стати. − Шта је, побогу? − Зову на кулук − глуво и тешко одвали кнез као да збацује терет. Старац клонуло и лагано опусти руке. Између отврдлих прстију исклизну држаље мотике и меко лупну у леју с луком. То је било први пут у његову животу да му мотика испадне из шака. − Зову?… − старац за тренутак пажљиво погледа сневесељеног кнеза, а онда сврати очи на сина. Као да је заборавио куд је пошао, момак се неодлучно укочи између леја. Оно „зову на кулук“ као да није рекао кнез, тај дотучени и јадан педесетогодишњак, него неко отуд иза шуме, непознат и страшан. У тој једној јединој, обичној и свакодневној реченици, сад се било сабило све оно гараво и убиствено што се крило испод ријечи „усташе“.

− Зар се баш мора? − приупита старац с муком изговарајући ријечи и чисто се чудећи како је, тако одједанпут, постао толико слаб, клецавих кољена и уска грла. Остарило се, онемоћало − вријеме мријети. − Мора, брате, знаш како је. Зачас човјеку, не дај боже, може кућа изгорети. − Остарио сам, видиш и сам − снуждено уздахну Обрад. − За те није толико ни запело − промрси кнез несмјело − али дјечак ће морати. − Морати! − слеђено помисли Тодор трнући од главе до пете и осјећајући под собом трошну земљу леје. Читава башта дође му туђа и непозната. Како је бујан овај бијели лук озимац! И гдје ли је већ једном видио овај расцвјетани перваз око леја − жуте и црвенкасте ђулове измијешане с босиоком? − Па, синко, шта се може друго… − окрену се отац Тодору. − Узми трнокоп, па молећи бога… Син је ћутао и гледао у земљу, натуштен и мрк. − Мора се, мој синко, кад нареди власт и држава. Зар бих ја тебе… − Мора, брате, мора − забрза кнез хватајући се за ту посљедњу старчеву мисао. − Држави се мора њезино одрадити. Да су му казали какав други разлог, Тодор би се, сигурно, бунио и нећкао тражећи излаза, али кад му поменуше државу, он се осјети одузет и затворен са свих страна. Покорност према држави била је чврсто увријежена у читаве генерације прије њега. Њој се без поговора покорава свак кога је он познавао. Шта се може против државе и њезине наредбе? И зар има неко ко не би послушао, одмах и без поговора, као што се мора мријети? Више и не мислећи на какво извлачење и отпор, Тодор крену према колници да узме трнокоп. Дотле је стари, да разагна страх и бригу, савијао цигарету и нудио кнеза, иако је знао да овај не пуши.

− Ајд, ајд, макар два дима од пусте муке, док се дјечак опреми. Лакше ће вам бити у друштву да пођете. − Не марим, брате − мртво је одмахивао кнез, обузет богзна каквим црним мислима. Кад усташе одведоше старога кнеза, већ сјутрадан свратише Пепиној кући жандарми или, како су их сад називали, оружници, и наредише му да се хитно јави у срез код новог предстојника. Премирући од страха и бриге зашто ли га то зову, Пепо отпутова у варош. Код предстојника се задржао више од једног сата слушајући строге прописе и наредбе међу које се сваки час уплитала ријеч стријељање и пријеки суд у Бањој Луци. Кад је, коначно, изишао напоље, био је за десет година старији, осјећао је слабост у ногама, и први пут му се открило како је овај живот узак, запетљан и мучан, испуњен прописима и наредбама као препонама. Гдје да се човјек сакрије и завуче? Благо вуку у планини! Полазећи, Тодор, заузгред, удари три-четири пута ушицама трнокопа у разљуљан дирек на авлијским вратницама, утврди га и чврсто затвори авлију баш као да одлази на далек пут, па је ред да иза себе остави све на своме мјесту. Плашећи се од мужа, мати му је ћутке плакала мијесећи хљеб и кријући очи у полумрачном буџаку с наћвама. Сестра му је, наоко равнодушно, успремала по соби, али кад вратнице гласно лупише, она се жустро трже и баци груб покривач, па се прилијепи уз прозор. Видик пред њом замути се, расплину и затрепери, слана суза окваси јој усне и дјевојка осјети како јој тешка туга испуњава и шири срце, туга за тим грубим и ћутљивим братом који јој никад не рече лијепу ријеч. Скамењена и стегнута лица, с немирним грчем око вилица, Обрад испрати погледом сина. Да се бар окрену момак или да застаде у ходу! Јок! Оде погнут, немарно и не журећи се.

А ко би га таквог прежалио? У путу, кад зађоше у прастари буквик где још није допирала ниједна зрака тек изишлог сунца, Тодор упита забринутог кнеза: − Неће нас на кулуку дирати усташе? Пепо плахо зирну лијево и десно, па рече сниженим гласом, тјешећи помало и сам себе: − Неће, неће, не бој се. − Ако зађу низ пут, па нас, онако све на окупу, олако похватају и − готово − нема нас? Кнез га пажљиво погледа, оћута, а затим рече, нешто увјерљивије: − Како то, брате? Та кад је још држава тукла свој народ, своје живитеље? Овај одговор мало смири сумњичавог момка. Толико је вјеровао држави − неће, ваљда, из чиста мира окренути да убија људе. На државној цести која је вијугала преко висоравни подно планине већ су се увелико искупљали кулучари. Двојица цестара и још неки људи из општине распоређивали су их на рад по дионицама. − Да ме хоће ближе ономе гају! − и нехотице помисли Тодор огледајући се испод ока на оближњи буков гај поред цесте који је, навише, у стрмини брда, прелазио у неједнаку шикару, прошарану орасима и грабовима. Повише те шикаре већ се дизала гора. Баш као за инат одредише га далеко од шуме, на зараван посијану вртачама и густо обраслу у папрат. Тек овдје-ондје треперила је понека усамљена бреза, тањушна и бијела као окречена. Док се људи мало не размрдаше, посао је ишао мртво и аљкаво, али кад их се искупи већи број, они млађи живнуше и загријаше се, скоро готови да запјевају. Оправка пута брзо је одмицала. Земља није била баш толико тврда, потребног камена било је доста у околини, а људи су ипак, на крају крајева, волили овај посао, разумљив и користан. Та коме данас није потребан добар пут?

Усташа још није било нит се чуло да ће овамо долазити, па је и то смиривало и радовало људе. Прошли су само жандарми, немарни и ћутљиви, тек толико да виде јесу ли кулучари стигли у довољном броју. Читав дан виле су се изнад работника невидљиве шеве, птице сваком знане још из безбрижних чобанских дана. За вријеме одмора, лежећи полеђушке и лагано испуштајући кроз нос пепељасту струју дима, Тодор се трудио да у неодређеној дубини неба сагледа неуморног пјевача. Али тек што би му пошло за руком да спази трепераву и несигурну тачку која лебди у плаветнилу од кога се сјене очи, бљештави азур већ би се згуснуо и птица је тонула у њ као у дубок вир. − Шеврљуга бога моли, да нобане куга мори, да у поље не салазе, да јој гнијезда не налазе… Та стара чобанска пјесмица са наивном и једноставном мелодијом наметљиво је зујала у Тодорову сјећању, одвајајући га за тренутак од работе, од људи око њега и од ових несрећних и страшних дана који су, попут проклетства, легли, чини се, на читав свијет. Тек би га пренуо нељубазан и отуђен глас Ибре цестара, човјека који је себи увртио у главу да је ово сад дошла његова држава: − Еј, ви, доста је излежавања. Не мере се у нашој држави џабе крув јести. − Нијесам га џабе јео ни у својој − зловољно је гунђао Стојан Кекић, средовјечан окошт сељак, црн као Циганин. − Бројала се тобож моја држава, а ђаво је од ње користи видио. − Она прошла скидала је с човјека кожу, а ова нова, бој се, скинуће и главу − додавао је његов комшија Дане, жут ископнио сељак, који је сваког прољећа падао на самртнички одар, да се, у прве љетње дане, опет поврати и попут сјенке пође кроз њиву с веселим расперјаним кукурузом.

Тако је пролазио дуг дан од једне до друге танке цигарете, увијек на крају пропраћене с понеком државотворном изреком Ибре цестара, дојучерашњег џамбаса из циганске махале у вароши. Подсмјешљиво намигујући озбиљном Тодору, Кекић је шаљиво уздисао: − Аја, боме, нема среће: западе Циганина царство. Сад ће најприје на грану његов отац, па онда сви ми редом. Говорио је то наоко безбрижно и немарно, али се иза тих његових прорицања, казаних намјерно у тако лакој и шаљивој форми, крила тешка забринутост и мрачне слутње које су непрестано с њим живјеле и упорно тражиле одушке. Сам себи изгледао је као осуђеник с којим се, ево, из непознатих разлога, још увијек играју и једнако одуговлаче тренутак кад ће се та претвориа игра, одједном и без видљива повода, претворити у страшну збиљу која сијече главу. Касно по подне, кад се већ однекле јављао предвечерњи вјетар, пријатан и млак, и брезе почеле уплашено да трепере и шушкетају, иза гаја се зачу зврјање точкова и друмом се појавише двоја кола пуна људи. Једна од њих зауставише се одмах поред саме шуме, док друга, дижући прашину, продужише журно даље између онијемилих кулучара. Низ друм се ширио леден шапат: − Ево усташа. Као по невидљивој команди, руке с алатом падале су за који часак немоћно к земљи и уз претрнуло тијело, под кошуљом, ледила се знојна роса. − Шта ли ће сад бити? Прејуривши неколико стотина корака, кола успорише, а усташе, један по један, у краћим размацима, почеше искакати из њих и остајати дуж пута пењући се изнад његове горње, стрмије ивице, тако да имају кулучаре пред собом, на оку. − Неће ваљати! − шапатом рече Стојан Кекић испод ока гледајући Тодора, па се јако смрачи. Ускоро се од гаја зачу појачано звецкање алата.

Тамо су сељаци због нечег остављали посао и збијали се у групе које се стадоше слијевати у запрашену и неуредну поворку. − Ето их, сви остављају посао и крећу овамо − рече онај изболовани сељак ослањајући се на лопату. − Шта ли би то могло бити? − Шта! Гоне у варош, у затвор! − срдито и скоро гласно просикта Кекић. Усташа који је стајао у њиховој близини узнемири се, поче се премјештати с ноге на ногу и обзирати на свог друга, педесет метара даље од њега уз друм. Тодор га премјери испод ока: било је то некакво прилично мршуљаво и усукано муслиманско момче из чаршије, гладног лица и непријатних зелених очију којима је гледао некако искоса − или је презирао ове људе око себе или се трудио да се начини важан. − Их, е јест ми усташа! − с потцјењивањем помисли Тодор, љут што не може отворено показати своје ниподаштавање према овој варошкој гладници. Чак се и зачуди свом досадашњем великом страху од усташа. − Баш се човјек има кога бојати! Отуд, од гаја, зачу се некаква граја и оштри повици: − Стој, стој! Реско прасну карабин. Кулучари око Тодора стадоше се стрчавати у гомилу и вратове истезати према гају. Тамо се видјела само сељачка поворка, узмувана и застала у ходу. Од ње, укосо према гају, трчала су преко утрине двојица усташа с пушкама у рукама. − Као на маневрима − помисли Тодор и с нелагодном тремом сјети се Марибора, вјежбалишта у Тезну и опоре чисте дивљине словеначких шума. У гају један за другим, сложише се још два пуцња. Неко поред Тодора прошапута са страхом: − Пуцају за неким. Онај мршави усташа, унезвијерен и поблиједио, био је скинуо пушку с рамена и сад је стајао тако с њом, неодлучно и цептећи, не знајући право ни шта се доље код гаја ради ни шта би он у овоме тренутку требало да предузме.

− Ево их, опет су кренули − разочарано прогунђа Кекић намрштено гледајући гомилу, отегнуту друмом, која је сад много живље ишла у танком облачку сиве прашине. Убрзо гомила прими и њих и тако се ознојена и заплашена поворка од сто педесет кулучара упути према вароши, опкољена десеторицом усташа. Уз пут, сашаптавајући се, сви сазнадоше да су оно доље, код гаја, усташе пуцале за Гојком Ћупурдијом, дрским и веселим седамнаестогодишњим момком, који је изненада бацио свој алат и клиснуо с пута у шуму. − Он је добио своје, ено га, лежи у долини! − злобно је рекао кулучарима гарави усташица Харбаш, окретан и вртљив као ченгија, али му нико није повјеровао. Да су га убили, усташе не би биле кивне и зловољне, а − осим тога − у гају, нигдје у близини, није било неке долине. − Ех, колико нас је, да скочимо, рукама би задавили ово усташа − прогунђа Стојан Кекић. − Ћути, ћути, побогу, не сијеци нам глава! − престрашено прошапта гојазни Пајо Мрдаљ, отхукујући, обриса ознојено лице сивом провлаженом марамом. − Ионако је већ одсјечена − кисело смрси Стојан и не гледајући више Пају, него некуд себи пред ноге. Изгубљен у гомили, Тодор није нарочито ни размишљао о ономе што их чека доље у вароши: што буде толиким људима, то ће и њему, па у реду. Тек за понеки кратак тренутак, он би се осјетио издвојен и сам, и тешка леденица страха ожегла би га у грудима: то њега воде и њега лично чека доље у граду богзна каква незнана невоља.

Срећом, страх би брзо ишчилио, Тодор би чуо око себе неуједначен бат многих ногу, осјетио се и сам дијелом те масе у окрету и скоро радосно помислио: − Иду људи, има нас доста. Све надомак вароши усташе су пратиле гомилу озбиљни и забринути, али кад кроз узак просјек између два брежуљка сину збијен грозд окречених кућа и бљесну ријека вечерњим руменилом, крезуби Але Тороман, најкрупнији између усташа, бивши аустријски „цуугсфирер“, љутито повика: − Дедер, Власи, брже мало! Није вам ово краљ Петар, па да вас милује. Што ближе граду, усташе су постајале све осионије и гњевније. Сваки час кундаци пушака спуштали су се на плећа и на рамена оних који би заостали или некако испали из поворке. − Српску ли ти мајку, зар се тако иде! − У суру, сељачино влашка! − Види га, види крмка! Људи су се, попут биједног стада, збијали у гомилу и ћутке подносили ударце. Кад би неко покушао да се заштити и рукама одбрани од удараца, то би усташе још више разбјеснило. Онда би усташи нападачу брзо долазио упомоћ његов друг као да се ради о богзна каквој опасности. − Који је, који? Аха, тај ли је!… Хоћеш ли се бранити, хоћеш ли се бранити, је ли?! Тако су се над смркнутим Тодором двапут укрстили кундаци усташких пушака, јер им је он, онако гарав и мрк, нарочито падао у очи. − Овога, овога! Види вука! Види мрког вука! Окрвављен по лицу, изгубивши у гужви и под ударцима капу, он је сад већ био забиљежен и издвојен од осталих и више се није могао сакрити. Заливен крвљу, разбарушене косе, он је корачао право и сигурно, јер је осјећао да је сад откривен са свију страна и да се више не вриједи ни сагињати ни бјежати у средину. Право, па шта буде!

Осјећајући кукавичко олакшање и задовољство што је сва пажња и вика скренута на неког другог, дебели Пајо успио је, неопазице, да се одмакне подалеко од Тодора и да се ту закукуљи између двојице безличних сељака. Погурен и замукао, он је постао слијеп и глув за Тодорову судбину: није чуо ударце, није видио како га туку и ниједном, па макар и кришом, није погледао на ону страну гдје је момак био. На самом улазу у чаршију усташе се још више разјуначише пред очима доконих бакала и кафеџија. Сад су сељаци скоро трчали, заљуљана љеса тешких загријаних тијела. Чак се и онај мршуљави усташа осмјели, па невјешто узмахну и удари Стојана Кекића. Кундак незгодно склизну и болно одера сељаково раме. Испод подерана рукава указа се поднадула тамноцрвена масница. − Хајде-де, јуначи се! Мало ли сам таквих нахранио у својој кући! − сажаљиво и с мирном горчином рече Стојан гледајући у овога дојучерашњег дјечака.