Пролом: Други дио

Пролом: други дио Писац: Бранко Ћопић

Бацивши кратак туп крамп, Гојко Ћупурдија стушти се бјежати кроз прохладан буквик осјећајући како се сва његова дотадашња немирна и обијесна снага развезала и напела у овоме луђачкоме трку. − Бјежим! Побјећи ћу! − кликтала је у њему узбудљива оштра мисао, и он је већ сад, овако у јурњави, осјећао како је ипак паметно било што се тако брзо и напречац одлучио на овај дрзак и смјео подвиг. Подалеко иза њега тресну оштар и снажан пуцањ. Момка закратко сјекну у грудима леден грч и језа га, попут шибе, удари по цјеваницама. − Мене гађају! У неуредној журби мимо њ су промицала обла и чиста букова стабла, ћутљиви драги заштитници, који су иза њега стварали све гушћу брану, одвајајући га од прогониоца. Све удаљеније, повећавајући му наду на спас, чула се вика усташа. Слабећи са сваким секундом његова бјежања, она га је подсјећала на то како је свака власт и сила, па макар како изгледала јака, ипак од земаљског тијеста, има своју танку нит и може да буде и надмудрена и надјачана.

Кад се шумом разлегоше два нова пуцња, Гојко се послије њих чисто разведри: − Пуцају онако, утутањ! Хоће да престраше. И то сазнање да му они тамо не могу више ништа озбиљно да нашкоде и да им је остала само гласна и празна пуцњава, доводили су обијесног момка дотле да изазивачки подврисне. Да би потиснуо ту луцкасту жељу, он још жустрије убрза свој трк. Испод ногу му журно измаче посљедњи језичац старог буквика, забљесну га вечерње небо, никада дотле тако мило и румено, а онда га по зажарену лицу узе да шиба густа и замршена шикара. Већ се био дохватио стрмине, ноге му стадоше да бриде од умора и прегријаности, а кад чврсто стисну очи из којих је, чини му се, била јара, опече га врућ и жесток зној. Застаде и окрену се. Иза њега је био добар комад густиша, а мало даље буквик, висок и непробојан као зид. − Добро је! − помисли момак бурно предахнувши и спусти се у хладну траву под лијеском. Леже наузнак и с уживањем затвори очи, осјећајући уморну тежину свога, сад и одвише гломазног и дугог, тијела, чију је сваку ногу и руку осјећао као неки одвојен терет који га прикива за тло. Испод њега је снажно струјала и расла земља, одбијајући му у грудима потмулим и јаким ударима. Тек послије неколико пијаних и бескрајно драгих тренутака, момак се сјети срећно избјегнуте опасности. Све досад он озбиљно није узимао ни усташе ни ову њихову нову државу. Гледао је на све то као на привремену невољу и сувише развикану страхоту. Кад би се однекле појавиле усташе, пијано подврискујући и пуцајући селом, он би се, као и остали, склањао с пута, али тек толико што би зашао иза прве живице или какве ограде, готов да прсне у смијех, колико због ових дојучерашњих кокошара и нерадника који се тако важно размећу оружјем и униформом, толико и због његових сељана што с толико страха деру кроз љескаре и у обући скачу у поток.

− Ама откуда ти толика сигурност? − задивљено су запиткивали понеки старији људи гледајући га и с нехотичним поштовањем, док је његов тршави стриц, жмигајући ситним мишјим очицама, злогуко пророковао: − Видим ја да се ти нећеш наносити своје главе. Јок, мој синко! Тек ту се момак помало збуњивао и шарао по људима својим зачуђеним очима у којима су још увијек трепериле веселе искре. Зашто му се једни диве и други га сажаљевају, кад ни једном ни другом нема мјеста? Какво ми је то јунаштво стајати сакривен иза живице, а шта му опет могу да учине ови распојасани докоњаци! Па и данас, кад су стали скупљати кулучаре да их гоне у затвор, Гојко није побјегао од страха. Клиснуо је просто због тога што му се није ишло у бајбок. Вријеме је лијепо, код куће чека посао, а ту је и комшиница Мирјана, бјегуница из Бачке, тихо и плаво створење. Због тога је момак бацио будак и нагнуо у шуму, а тек пошто је праснуо први хитац, он је схватио да се они тамо не шале и да гађају право у њ. Ти су, дакле, озбиљно спремни да убијају, и све оно што се прича о њима − истина је. Трнући и тријезнећи се од малопређашњег умора и кратка заноса, Гојко угледа себе у гају, простријељена и крвава, са лицем загњуреним у плитак покривач од прошлогодишњег шушња. Дакле, и то се могло десити? Сад је већ сједио под лијеском, сабран и јако уозбиљен. Тај први сусрет са смрћу и погибијом нагнао га је да темељитије поразмисли о усташама. Видиш ли ти: никло је то преко ноћи, узело маха, и ево посиже и за самим људским животом, а без икаква видљива разлога. Како да се на земљи мирно и људски живи, кад има и оваквих људи? − Види ти ђавола!

Момак незадовољно набра смеђе обрве осјећајући како га тај неразумљиви свијет убојица све више збија и гура некуд у ћошак, отимајући му и ове лијепе дане, и радост плодних дана проведених на њиви и, коначно, и ону танану Мирјану због које се сваког јутра буди, лак и узбуђен, као да очекује необичан и срећан догађај. Или човјек треба свега тога већ сада да се одрекне или… − Е, чекај мало, погураћемо се, па ко надјача! Нисам ни ја бабина жалост! − дрско се трже момче и оштро погледа пут гаја. Био је већ чврсто одлучан да се не да, да бјежи, измиче се и бије, али никако њима у покор. − Нећу, па нећу и бог! Зар се покорити оним џамбасима и нерадницима, никаквим људима?! И они су од крви и од меса као и ја. Узбуђен и љутит, не могући се више скрасити на једноме мјесту, Гојко се подиже и насумице крену навише уз шикару. Откидајући се од овога кратког одморишта под лијеском, сад је већ знао да је с онима доље на цести прекинуо коначно и заувијек и да више нема на земљи те везе која ће их поново спојити. А како ће се против њих борити и од њих бранити, то још није знао. Има времена, поразмислиће, а дотле − главно је − да засигурно зна да мира нема и не може бити. Донекле већ успокојен као човјек који зна при чему је, Гојко се пео све више уз ниску шикару која се прорјеђивала и постајала све кржљавија, откривајући пјесковиту трошну земљу једва покривену ниском травом. При самом врху бријега шикара се завршавала ниским изједеним жбуновима који су једва животарили у сувој каменитој земљи. Уска, благо нагнута пољана, пуна сива пјешчара, дијелила је шикару од старе букове шуме, која се читавом ивицом пољане уздизала као непрекидан и нераван бедем.

Тек на тој висини, под самом гором, Гојко се сјети да се поново окрене. Пред очима му се отвори заталасан предјео у низини са смањеним брдашцима и оплићалом долином потока, простран крај разбијен неједнаким гајевима и подијељен бројним живицама. − Гдје ли су сад они сиромаси, боже мој? Послије дужег разгледања по замрзлом пространству, пред самом ивичном косом према граду, момче угледа тамну мрљу како споро избија из невидљиве увале и мили према шуми. Сад већ растужен, гледао је за њима све док не утонуше у зелену ћубу узвишице која је од њега крила долину с омрзнутом вароши. − Е-ех, одоше! Једва откинувши очи од мјеста гдје су ишчезли сељаци, Гојко се окрену према шуми и загледа се у гола букова стабла. Зашто ли је баш овамо кренуо? − Аха, ујак Давид! Одатле, два сата хода кроз шуму, налазила се у планини пространа травна пољана Лисичјак, у коју су, љети, сељаци из Марјана, Пијевчева Дола и Јаруга изгонили овце. Тамо су им биле колибе за становање и наслани за благо. Ту је проводио читаво љето и његов ујак Давид Поповић, заједно са својим оцем, веселим и разговорним старчићем. Обрадован тиме што се сјетио ујака, Гојко се упути кроз пространу планину пуну широких долина и мањих брежуљака које је човјек опажао тек онда кад би већ закорачио узбрдо. Висока гола стабла, чија је круна почињала сасвим горе у висини, давала су још више дубине и мирне величанствености овоме свијету стогодишњих џинова. Чим закорачи у гору, бјегунца до суза дирнуше познати стари мириси, запамћени још у дјетињству, док је проводио и раздрагано дуга и болно кратка љета кол ујака у Лисичјаку.

У његовој петој години, кад му је умрла мајка, добри и осјетљиви ујак узео је дјечака к себи, бојећи се да ће му и сувише тешко пасти сиротовање код оштроносе незадовољне стрине, која је сваком у кући бројала залогаје. Тако је, једног јутра, наштрљен на простран и заљуљан самар, дјечак први пут у животу ушао у ову исту планину. Занијемио, полуотворених уста, заборављајући да јаше на парипу, дјечак је зачараним погледом промјерао сјеновито царство безбројних стабала, која су се у висини губила у непрегледну мору грана и неједнако освијетљена зеленила, устрептала на вјетру. Дотад невиђени свијет дубоке планине водио је дјечакове очи час на једну, час на другу страну, бескрајан и широк шумор у гранама сасвим му је заокупио слух и тако је занесено дијете пловило кроз буквик као у некој полузаборављеној вечерњој бајци. Тек ако би се коњче спотакло о неку жилу или фркнуло, обрадовано свјежином, сироче би се сјетило да је живо и да путује. Поново би га запљуснуо вал узбудљиве радости мамећи му сузе на очи. Његов ујак, мислећи да је посриједи нешто сасвим друго, у једном тренутку нашао је за потребно да га утјеши: − Не плачи, душо, мама ће се опет вратити. − Мама! Сад је малишан, истински растужен, оборио главу над чупаву Доратову гриву.

Сјетио се драгог изболованог лица, окруженог вијенцем тешке вране косе и оних незаборавних очију, непоновљених и јединих, које се више никад и нигдје не сусретну, како га пажљиво прате из сталне полутаме у ћошку гдје је био болеснички кревет. − Гојко, Голе мој, приђи мами. Побожно, али не са страхом, дјечак је прилазио кревету, пуштао да га врела и сува рука милује по коси и по лицу, а онда је тихо одлазио стежући у ручици дар: увелу јабуку, коју шљиву или коцку шећера. Једног дана кревет је опустио и чудно се измијенио Кад је дјечак повирио у собу, тамо је, преко нова покривача, лежао црквени барјак, блистајући лаком, позлатом и свилом. Поред њега, уз прозор, лежало је на ниским ногарима нешто издужено, покривено бијелом плахтом. Уза њ је мирно пламињала воштаница; њу је нарочито необично било видјети у овој свијетлој и почишћеној соби. Малога су брзо вратили из собе и он је читаво јутро провео у дворишту, око двојице мајстора, који су рендисали мирисну лепљиву чамовину. Ту су га сваки час предусретале и миловале познате уплакане жене, а пред ручак су га одвели код комшинице, гдје је јео пржена јаја, ријетко и омиљено јело, и спавао све до увече. Сјутрадан је све код куће било обично и пусто, чак и сувише пусто, маме није било (говорили су да је некуд отишла) а дјечаку се због нечег није играло.

Послије неколико дана дошао је ујак с чупавим окатим коњчетом, које је имало узду окићену црвеном вуницом… Примајући се уз омању стрмину, коњче дурашно љума између дрвећа, а растужен дјечак, сјећајући се мајке, све се однекуда домишља није ли и она, можда, отпутовала некуд кроз оваку исту планину, тајанствену и пуну хујања у високим крошњама. Сјећање на мајку минуло је и туга нагло ишчилила, када је, послије дуга пута, кроз проријеђено дрвеће синуо Лисичјак, пространа угнута котлина, која је, подно својих стрмих ивица, била окићена истрганим вијенцем колиба и наслана. Овдјеондје, у томе низу, просијавао је понеки нов дрвени кров. − Е, душо ујакова, ево нас, стижемо. Ујакова колиба била је смјештена уврх уског језика пољане, завученог дубоко између два горска хрбата. Мјесто је било присојно, окренуто истоку и заклоњено од вјетра и сваке друге непогоде. − Охо, дошо мој унук, дошло дједово рођено! − дочека их још с прага ујаков отац, окретан просијед старчић, и спретно се вртећи око коња скиде малишана и пољуби га у оба образа, гребући га брадом. − Види га како ми је порастао, како је збојит и једар, прави ђед! Е, е, неће ивер далеко од своје кладе. Од тога дана, па током читавог љета и већи дио јесени, за дјечака настаде ведар и слободан, ничим спутан живот. Проводио је читаве дане по сунчаним падинама лисичјака заједно са својим ђедом и с три пса која су пазила овце. Неуморно је проналазио крупне брдске јагоде, вјешто укривене под изрезуцканом зеленом капом, скупљао кремење за дједа и у друштву с осталом дјецом-чобанчади ишао у шуму по печурке. Кад би му досадило базање по пашњаку, он би се враћао дједу Алекси, својој полазној станици, и нудио га јагодама које су му се већ топиле између прстију.

− Ђеде, ево ти јагода. Узимајући унуков дар, старац би стао да грицка ситно и брзо као зец и нагло би се растужио. − Е, мој Гоја, нема ти ни од овога хасне: грицкаш пола дана, па опет ништа. Да је сад каква диња, хајде де. Е, диња, диња… − и ту би стари оставио велико вретено на коме је сукао опуту и сањарски се загледао у даљину поврх шуме. Више од сваке посластице на свијету дјед Алекса волио је диње, па су га надалеко у околним селима познавали по надимку „Дињар“. У вријеме зорења диња, он је просто био болестан за њима. Обноћ би сањао пространу њиву поред ријеке, на влас увијек исту, по којој су се ваљале големе, жуте распукнуте диње, замамно миришући. Будио се јечећи, с водом у устима, стењао и превртао се на уваљану лежају, све док не би опазио да му се и син пробудио. − Аја, синко, више не иде овако: и умријећу жељан диње. − Па шта ћемо, стари? Узми у недјељу Дората, па сиђи у варош, потражи. И заиста, старац је, подмлађен и свечан, ранио зором и под ноћ се враћао с товаром диња. Од њих је онда, данима, мирисала читава колиба и свуда су се могле видјети жућкасте љесе дињина сјемена које је чича сушио „за догодине“, а које ипак никад није стизао или се није сјетио да их посије код куће, доље у селу. У младости је, кажу, на чудо и покор читаву селу, служио као чувар бостаништа и баштован код некаква муслимана поред вароши (у оно доба у његову крају нешто незамисљиво за српско чељаде, што се граничило с промјеном вјере), све док га нијесу, из непозната разлога, отјерали. Трпко и мученички грицкајући јагоде „китњаче“ и пљуцкајући зелене листиће, дјед би стао да прича маломе каквих је све диња видио и јео у животу, гдје их највише сију и како их пазе и његују. − Запамти, Гоја, света је то воћка.

То су били једини разговори, кад је дјед био озбиљан и замишљен. Иначе, он би поваздан сукао опуту, правио опанке или шио кожухе, ведро шкиљећи на околне колибе и обичаја ради навикујући на овце. Почесто би га унук затекао како пјевуши кроза зубе некакву неразумљиву пјесмицу. − Ђеде, ајде пјевај да и ја чујем. Старац, који је малом радо причао бајке и разне истините згоде о вуковима, мећави и Турцима, на дјечаково тврдоглаво наваљивање започео би да кочоперно и утањеним гласом пјевуши стару војничку пјесму: − Сједи соко на камену, држи пушку на рамену, сви војници пушке у руци, сјутра ћемо Бањој Луци… Или би отегао тако сјетно да је и сам Гојко постајао миран и ћутљив: − Синоћ касно киша ромињала… За врућих подневних сати, кад се стадо склони од жеге у хлад и тамо дуго мирује, старац је често, водећи са собом унука, кретао у планину да тражи печурке, гљиве од којих се справља труд или да скупља смрчеву смолу по сјеверним косама околних висова, тамо гдје је расла црногорица. − Ајде, разговоре мој, лијепа ђедова паметна главо! Уз прегријане камените пропланке мирисала је растопљена смола, по сумрачним влажним буквицима на трулеж је воњала тврда гљива коју је дјед одваљивао са старих стабала, а кад би сјели да се одморе на тамнозеленој простирци од маховине, онда је у ваздуху око дјечака лебдио свуда присутан мирис дебелих наслага провлажена шушња, дах прастаре букове шуме. Трајније од свега Гојко је запамтио те мирисе вољене планине, и увијек доцније сваки од њих, ма гдје било да је на њ наишао, подсјетио би га на сунчана љета дјетињства, и пред њим би затреперио Лисичјак, обасјан, простран и драг попут рођене куће.

У јесен, кад би се сумаглица стала да хвата околних висова, остајући на њима преко читавог дана, а јутра освитала оштра и с потуљеним сјајем, тако да се дјечак зимљиво скупљао под кожухом, ујак се припремао за силазак у село. Ни дјечаку се није тих дана, особито јутром, излазило напоље, јер су босе ноге зебле од сваког додира с влажном травом, а нечујан сјеверац пробијао је кроз сваку одјећу до саме коже. Помагао је једино кожух, и зато је дјед тих дана често причао о једном кожуху и девет гуњева и о њиховој утакмици с буром. Најзад би дошао и дан растанка с планином. Утонуо у дугачак овчји кожух, малишан марљиво каска за веселим дједом Дињаром. Пред њима, пробијајући и разређујући маглу, сучу се овце, збијене и нераздвојене као једно једино покретљиво и змијолико тијело са безброј прегиба и чланака, које се разлијева и опет скупља и издужује улијевајући се у тијесне јаруге. Иза леђа путника остаје сиво и мирно море магле, бришући све љетошње несташлуке. Лисичјака више нема. − Идемо, Голе, идемо. Јеси ли сустао? Дјечаку се баш и не жури од срца. Чека га доље тијесно, покисло и узблаћено село, задимљене куће из којих се нема куд побјећи и бројна дјечурлија са својим чудним играма, друкчијим од оних на Лисичјаку. Увече касно ђедо Дињар долази пијан од нечијега казана, пјева, виче и нагони у смијех читаво прело, све док не заспи на простртом кожуху иза фуруне. Ипак, брзо се обикне и село. Дјечак, окретан и снажан, постаје предводник у колу својих вршњака, заборавља планину и Лисичјак и сјети га се тек у прољеће, кад ђедо стане све чешће да му намигује испод ока. − Голе, хоћемо ли брзо? Тако је минуло седам-осам безбрижних година, а једног дана ујак је с уздахом сјео поред вижљавог тринаестогодишњака.

− Гојко, душо, вријеме је да кренеш на своју очевину. Већ си се отео, порастао, учи се тежаклуку. Очинској кући дјечак је долазио свега једанпут у години, о својој слави Никољдану. А сад, кад се коначно вратио овој сивој брвнари, све му се у њој учини смањено, ископњело и сасушено. Стрина се истопила, истегнула у лицу, па јој нос дошао још оштрији, стриц сав опљеснивио од некакве прљаве сједине и стањио се као дјечак, па се чак и добро знана фуруна у соби некуд снизила на висину Гојкова раста, а некад је малишан једва досизао руком до четвртастог реда њених зелених глеђосаних петњака пуних прашине. Навикао на Лисичјаку на слободан и широк живот, момчић је првих недјеља имао муке и спотицања у новој средини. Нарочито није могао са стрином, која је вјечито и за сваку ситницу кукала, грдила и прорицала пропаст. Једном, кад је стрина због неких кромпира дигла дреку да она више не може овако и да ће се једног дана објесити, Гојко је одмотао са самара дуг танак конопац и мирно јој га пружио: − Ево, стрина, објеси се на њ, нов је. Можеш одмах ту пред кућом, на трешњу. Изненађена стрина примила је конопац у руку, бојећи се, ваљда, да не падне у ватру или се на који други начин не упропасти, а тек кад је чула смијех осталих укућана, схватила је о чему се ради и треснула конопац у ћошак. − Ето ти, давно су рекли: храни сироту за своју срамоту. Ја њему била као рођена мајка, пазим га, гледам, а он − нуди ми да се објесим. − Па, стрина, сама си тражила. Стрина је само љутито дунула на нос и с клетвом стала да разгони кокоши које су наваљивале кроз отворена врата. Отада је читава кућа дахнула душом. Јадиковке и клетве престадоше. Умјесто тога, кад год би јој пало на ум да виче и жали се, стрина би незадовољно и плашљиво погледала синовца-објешењака и само уздахнула, као да ће рећи: − Ето, бог види да пропадам, али дај ти то реци пред овим бездушницима…

Жури Гојко према Лисичјаку и са сваким кораком као да је ближе дјетињству и оним незаборавним слободним данима. Чини се, ова стаза заувијек одводи од усташа, од вароши, затвора и страшне погибије, кад се за човјеком пуца као за зецом, у месо. Овдје-ондје прокрао се у шуму зрак сунца и по стаблима и шушњу појавиле се ватреножуте пеге, знак да је ту вече. Туробна тишина и влажан дах свјежине такође су најављивали скору ноћ. − Дај да се пожури − забринуто помисли момак и још више опружи корак. Бројни плави цвјетови око пута, којима Гојко није знао имена, неосјетно су тамњели. У плитким удољицама, гдје се још дубоко у прољеће задржава снијег, блијештало је нешто као главице дријемавца, чистог и тужног цвијећа, које је шумар називао висибабом. Томе раном вјеснику прољећа дјед се највише радовао, китећи њиме свој шешир од плаве чохе. − Још од Ђурђевдана нисам видио старине − сјети се бјегунац и већ се унапријед радовао срдачном сусрету с тим поскочним и неуморно ведрим чобанином. Кад загријани момак испаде коначно на чистину, изненади га озвјездана дубина неба над Лисичјаком. Послије оне помрчине, која се задњи комад пута стала брзо стињавати и лијепити за очи, ова устрептала купола над главом и ширина уснулог поља дјеловали су као дуго чекан предах и ослобођење. − Е, сад је добро! − с олакшањем закључи младић осјећајући како му је с рамена пало и далеко за њим остало све оно што се догодило тога поподнева: и његови посљедњи напети минути пред бјекство, и луди трк кроз гај, и усташка пуцњава и, најзад, тешка брига куд би сада човјек послије свега овога.

Ту је Лисичјак, далеко од усташа и од свију других невоља, засад прво и најпогодније склониште. Удну уског клина пољане, забијеног у тамну масу шуме, бјеласао се кров нове ујакове колибе, подигнуте лањске године. Гојко претрну и разњежи се на домаку тога топлог и гостољубивога гнијезда, чисто не вјерујући да је већ стигао до њега и да се тако близу једно другог налазе данашњи друм са својом пуцњавом која носи смрт и ово ушушкано мирно гнијездо утонуло у мирисе вуне и млијека. Још издалека путника опазише ујакови пси и сложно залајаше и појурише му у сусрет, али кад им се он јави, сви, као по договору, умукоше и стадоше се умиљавати пропињући се уза њ. Стари глуви Зељов, познат Гојку још из дјетињства, задовољно је цвилио пузећи око његових ногу. − Чекајте, чекајте! Станите, лопови једни − раздрагано се бранио момак од те необуздане и разигране псеће љубави, опкољен сплетом тупих шапа, влажних њушки и топлих језика. У пратњи паса, који су га сваки час престизали и поново се враћали назад, Гојко стиже пред стару колибу и залупа на врата. − Ваљда и сад овдје спавају. − Ко је то ноћас? − већ послије првих удараца зачу се изнутра зловољан ујаков глас. Чудио се коме је у ово доба ноћи пало на ум да се скита по Лисичјаку, али кад је чуо да су се пси умирили и да с радосном циком прате придошлицу, осјећао се да ће то бити неко од познатих. − Ајд, отварај, своји смо − јави се Гојко. − Зар ме не познајеш, ујаче? − А, то си ти − ужурба се обрадован ујак вадећи засун. − Улази, брате, улази. Из колибе момка запахну мирис млијека и загријаних кожуха, дах обитавалишта људи који су тек недавно ушли у овај затворен простор, пошто су читав дан провели напољу код оваца, на горској промаји и на сунцу.

− О, види га, види! − добродушно загунђа дјед дижући се с лежаја, па сједе и гласно зијевну. − Откуда ти овако касно? Да се није код куће десила каква слабоћа? − Није код куће, али јест у селу. Оћераше усташе преко сто педесет људи у затвор. − Ајдее! − зачуђено отегну дјед, па устаде и примакну се унуку устежући кратке окрпљене гаће. − Како? Кад је то било? − врло озбиљно, не чудећи се, упита ујак претичући дједа који је управ био заустио да нешто каже. − Данас на кулуку. Покупише и поћераше, а ја убрусих, па клиснух у гај. Опалише за мном три-четири пута, али срећа и брзе ноге спасише ме. − О, мој Голе, мој Голе! − с љубављу и зебњом помилова га дјед по рамену. − Могао си главу изгубити. − Добро је што си овамо окренуо − мирно и сабрано одобри ујак. − Већ је било разговора о теби, питали су. − Ко је питао? − прену се момак. − Видјећеш. Има добрих људи − правећи се тајанствен и важан одговори ујак с нескривеним поносом − Хајде де − оборене главе, кријући смијешак, помири се Гојко с ујаковом уздржљивошћу. − Већ се ђедо спремао у село, к теби − старачки и лукаво подмигну чича Дињар, дајући унуку до знања да је и он посвећен у тајне планове свога сина. Гојко у сласт покуса здјелу млијека задробљену курузовницом, па пошто је потанко испричао данашњи догађај с кулука, пружи се у ћошку поред ђеде. Мислећи о ујаковим загонетним ријечима, он се сјети нејасних гласова о устанку, који су се посљедњих недеља упорно проносили по селу. Одакле су потицали и ко их је први донио, није се знало, али то притајено шапутање будило је у људима смјеле наде и помагало да се лакше подноси свакодневни опрез, бјежакање и страх пред усташама.

− Нешто ће бити око тога − закључи момак борећи се са сном, па навуче покривач преко главе и, заносећи се у заљуљано поље починка, заспа с радосном слутњом да га сјутра у Лисичјаку чека некакво ведро и угодно изненађење, које ће пред њим отворити нове путеве из овога свијета који се почео мрачити.