Пролећу у зиму
| Пролећу у зиму Писац: Симо Поповић |
О пролеће, круно доба!
Кроз које нас дани воде!
Зар и за те има гроба,
Зар нам и ти прну, оде?
Где си с твоји силни дражи,
Са мирисом божјег раја?
Заман болник жељно тражи
Сунчанога твога сјаја!
К’о мртваца ледно тело,
И к’о својта уцвељена
Стоји тужно, све увело,
Земља, и сва чеда њена.
Кроз мршаво, сухо грање,
Кроз које се вихри гоне,
Не чује се цвркутање
Славујчади, песме оне.
Место тога с’ сад по гори
Чује шапат лишћа сува.
Што са ветром сетно збори
Немом гором кад подува.
Место муње, место грома,
Место песме милих тица:
Пуцка врућа пећ код дома,
Звижди силна вејавица!...
Ти нам оде, а са тобом
Најмилије све што беше;
Све се црним покри гробом
Сва нам миља одлетеше.
Ал’ у грудма вера горе,
Да ће доћи опет време,
Кад ће мртви да прозборе,
Да оживе слике неме.
Долетеће тица јато,
Просуће се звучни гласи;
И ток реке обилато
Разлиће се у таласи.
Затрептаће поље чисто,
Зеленилом јасним мило,
Све ће бити ’нако исто,
Као што је и пре било.
Али да л’ ће нас затећи,
’Вако исто кад се врати?
О многи ће у гроб лећи,
Да се више не поврати.
Што још није било, биће,
А нестаће опет што је;
Двоје драгих саставиће,
Раздвојиће опет двоје!
Многима ће синут’ мило,
К’о дечици божић свети;
Кога ј’ добро оставило
Можда ће му долетети.
Та пролеће сваком носи
Дарак један — — спомен бога!
Дижућ’ зима што покоси,
Тешећ’ надом очајнога.
О пролеће! с чим ћеш моје
Стишат’ груди боље пуне?
Јер све драго мени што је
То у гробу давно труне!
Тешити ме немој само:
Чекај јоште, трпи мало!
Јербо наду сви већ знамо,
А чекање ј’ догорчало!
Дај да буде на пролеће
Наша ђулад прва киша,
Наша крвца дажд на цвеће,
Наша слава воља виша!
И највећи дарак то је
— Понос срца јуначкога,
Јер све драго мени што је — —
Јест слобода рода мога! — —
Дуге ноћи, кратки дани,
Лет’те, лет’те брже само:
Да у боју на мегдани
Нашу славу угледамо!
Извор[уреди]
1866. Вила. Година друга, број 52, стр. 827-828.
|