Proleću u zimu
| Proleću u zimu Pisac: Simo Popović |
O proleće, kruno doba!
Kroz koje nas dani vode!
Zar i za te ima groba,
Zar nam i ti prnu, ode?
Gde si s tvoji silni draži,
Sa mirisom božjeg raja?
Zaman bolnik željno traži
Sunčanoga tvoga sjaja!
K’o mrtvaca ledno telo,
I k’o svojta ucveljena
Stoji tužno, sve uvelo,
Zemlja, i sva čeda njena.
Kroz mršavo, suho granje,
Kroz koje se vihri gone,
Ne čuje se cvrkutanje
Slavujčadi, pesme one.
Mesto toga s’ sad po gori
Čuje šapat lišća suva.
Što sa vetrom setno zbori
Nemom gorom kad poduva.
Mesto munje, mesto groma,
Mesto pesme milih tica:
Pucka vruća peć kod doma,
Zviždi silna vejavica!...
Ti nam ode, a sa tobom
Najmilije sve što beše;
Sve se crnim pokri grobom
Sva nam milja odleteše.
Al’ u grudma vera gore,
Da će doći opet vreme,
Kad će mrtvi da prozbore,
Da ožive slike neme.
Doleteće tica jato,
Prosuće se zvučni glasi;
I tok reke obilato
Razliće se u talasi.
Zatreptaće polje čisto,
Zelenilom jasnim milo,
Sve će biti ’nako isto,
Kao što je i pre bilo.
Ali da l’ će nas zateći,
’Vako isto kad se vrati?
O mnogi će u grob leći,
Da se više ne povrati.
Što još nije bilo, biće,
A nestaće opet što je;
Dvoje dragih sastaviće,
Razdvojiće opet dvoje!
Mnogima će sinut’ milo,
K’o dečici božić sveti;
Koga j’ dobro ostavilo
Možda će mu doleteti.
Ta proleće svakom nosi
Darak jedan — — spomen boga!
Dižuć’ zima što pokosi,
Tešeć’ nadom očajnoga.
O proleće! s čim ćeš moje
Stišat’ grudi bolje pune?
Jer sve drago meni što je
To u grobu davno trune!
Tešiti me nemoj samo:
Čekaj jošte, trpi malo!
Jerbo nadu svi već znamo,
A čekanje j’ dogorčalo!
Daj da bude na proleće
Naša đulad prva kiša,
Naša krvca dažd na cveće,
Naša slava volja viša!
I najveći darak to je
— Ponos srca junačkoga,
Jer sve drago meni što je — —
Jest sloboda roda moga! — —
Duge noći, kratki dani,
Let’te, let’te brže samo:
Da u boju na megdani
Našu slavu ugledamo!
Izvor[uredi]
1866. Vila. Godina druga, broj 52, str. 827-828.
|