Пролеће (Светислав Стефановић)
| Пролеће Писац: Светислав Стефановић |
Мирише земља, сочна, свежа, једра.
Све клија, пупи. Свуд струјање, врење.
Чисто се види где земљи из недра
Живот кроз жиле сише подмлађење.
Под једним храстом лего̂ сам на траву
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву,
Док рана пчела негде близу зуји.
А сунце лије, точи сраке вреле.
Под жаром им, ја сањам усред јаве,
И пред собом већ слутим воћке зреле
И шарен ћилим цветова и траве.
И осећам ко̂ да сам с храстом једно:
Кроз жиле ко̂ да сишем подмлађење,
И као да ми крави срце ледно
Живота сочног, свежег, једрог врење;
Да пуштам жиле све дубље, све шире,
Кроз многе слоје простора и доба,
Кроз живот цели што се чудно стире
Од праотачког до најмлађег гроба.
И осечам кроз мене како бије
Дах тајни оних што ће за мном стићи,
Будућност даљна што још брижно крије.
У пупољку се то буде цветићи.
И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.
Ко̂ дрвеће и моја душа пупи
И са блаженством сан стварања снива.
О расти, душо, пуштај жиле, упи
Све сокове из којих живот бива.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 178-179.
|