Proleće (Svetislav Stefanović)

Proleće Pisac: Svetislav Stefanović

Miriše zemlja, sočna, sveža, jedra.
Sve klija, pupi. Svud strujanje, vrenje.
Čisto se vidi gde zemlji iz nedra
Život kroz žile siše podmlađenje.

Pod jednim hrastom legô sam na travu
I slušam kako šušti, pucka, struji.
Pučinu gledam neba bistru, plavu,
Dok rana pčela negde blizu zuji.

A sunce lije, toči srake vrele.
Pod žarom im, ja sanjam usred jave,
I pred sobom već slutim voćke zrele
I šaren ćilim cvetova i trave.

I osećam kô da sam s hrastom jedno:
Kroz žile kô da sišem podmlađenje,
I kao da mi kravi srce ledno
Života sočnog, svežeg, jedrog vrenje;

Da puštam žile sve dublje, sve šire,
Kroz mnoge sloje prostora i doba,
Kroz život celi što se čudno stire
Od praotačkog do najmlađeg groba.

I osečam kroz mene kako bije
Dah tajni onih što će za mnom stići,
Budućnost daljna što još brižno krije.
U pupoljku se to bude cvetići.

I u čas ovaj proletnji i mladi,
Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje,
Ja osećam kako u meni radi
Života svetskog večno podmlađenje.

Kô drveće i moja duša pupi
I sa blaženstvom san stvaranja sniva.
O rasti, dušo, puštaj žile, upi
Sve sokove iz kojih život biva.

Izvor

• Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 178-179.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetislav Stefanović, umro 1944, pre 80 godina.