Proleće (Svetislav Stefanović)
| Proleće Pisac: Svetislav Stefanović |
Miriše zemlja, sočna, sveža, jedra.
Sve klija, pupi. Svud strujanje, vrenje.
Čisto se vidi gde zemlji iz nedra
Život kroz žile siše podmlađenje.
Pod jednim hrastom legô sam na travu
I slušam kako šušti, pucka, struji.
Pučinu gledam neba bistru, plavu,
Dok rana pčela negde blizu zuji.
A sunce lije, toči srake vrele.
Pod žarom im, ja sanjam usred jave,
I pred sobom već slutim voćke zrele
I šaren ćilim cvetova i trave.
I osećam kô da sam s hrastom jedno:
Kroz žile kô da sišem podmlađenje,
I kao da mi kravi srce ledno
Života sočnog, svežeg, jedrog vrenje;
Da puštam žile sve dublje, sve šire,
Kroz mnoge sloje prostora i doba,
Kroz život celi što se čudno stire
Od praotačkog do najmlađeg groba.
I osečam kroz mene kako bije
Dah tajni onih što će za mnom stići,
Budućnost daljna što još brižno krije.
U pupoljku se to bude cvetići.
I u čas ovaj proletnji i mladi,
Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje,
Ja osećam kako u meni radi
Života svetskog večno podmlađenje.
Kô drveće i moja duša pupi
I sa blaženstvom san stvaranja sniva.
O rasti, dušo, puštaj žile, upi
Sve sokove iz kojih život biva.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 178-179.
|