Пролеће (Јован Илић)
| Пролеће Писац: Јован Илић |
Пролеће
Дуга зима, дуге ноћи,
Покриваше луг и стан,
У чемера пуној моћи
Бјесни сјевер несносан!
Све је живо онемило,
Небо с' тмушом заменило,
Једно бјеше : ноћ ил' дан.
Тек ако се кад продере
Вранетине груби глас,
Но радости месождере
Зар да вјечни буде час?
Не ! јер правда то не вели,
Тај што свему судбу дели
Уздисат је чуо нас.
И гле, сунце опет сину,
И чудесни створи чар,
Преливајућ у милину
Сав хоризонт, ц'јели шар!
На све стране пјесме звоне,
У милини срце тоне,
Радује се млад и стар.
Већ на крили рујне зоре
Огледа се земни рај,
Све птичице редом зборе:
Зелени се и наш гај!
Путник гором путујући
Виче : »Боже свемогући!
Не учини томе крај.«
Но и опет зато хити,
Да до мјеста дође тек,
Јер зна добро да то бити
Неће тако за вав'јек!
Весô ратар земљу дуби
Нит' времена зато губи,
Тим злу свему спрема л'јек.
Чујте, Срби, браћо драга !
И нам сад је пролеће.
У ком сва се сеју блага
Жеље животвореће.
Сад је оно вр'јеме златно
Кад све клија благодатно,
Згода згоду намеће.
Сложно, дакле, похитајмо
Док пролећа цвјета цв'јет,
На посао сви устајмо,
Јер времена скор' је лет!
Ако л' од нас ко закуња;
Удрила га с неба муња,
Не гледао б'јели св'јет !
У Прашови.
Напомене[уреди]
- Ова песма је објављена у: Подунавка 1845, бр. 20 ; Пјесме 1854
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 9-11, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|