Пролетери, будите у приправности!
| ПРОЛЕТЕРИ, БУДИТЕ У ПРИПРАВНОСТИ! Писац: Димитрије Туцовић |
| Поводом првог маја 1906. године. |
Са овом лозинком је пролетаријат провео свој празник рада, Први мај, прошле године, са овом лозинком ће га провести још више ове године. Слични историјски моменти намећу сличне лозинке. Поздрав руској револуцији и протест против руско-јапанског рата — лањског Првог маја; честитање руским револуционарима и протест против одвратне капиталистичке дипломатске игре која прети да навуче на Европу један нов рат, још страшнији од руско-јапанског — овогодишњег Првог маја.
Али у погледу рата има и разлике. Докле европски пролетаријат, коме је отежано утицање преко влада својих земаља, није могао спречити рат између Русије и Јапана, дотле се пре објаве рата између Немачке и Француске мора помислити на снагу социјалне демократије у тим земљама. — „Господо", узвикнуо је Бебел у немачком Рајхстагу 7. марта 1904, „ви нећете у будуће моћи водити ниједан победни рат без нас. Ако победите, победићете са нама а не против нас. Без наше помоћи више не можете." Још пре имају права рећи то француски другови, који су одмах отерали са положаја министра спољних послова главног кривца мароканског заплета. Уопште европски пролетаријат постаје најјачи фактор не само у унутрашњој већ и у спољашњој политици, и међународни социјалистички биро, по предлогу Вајанову, одлучио је: да се у случају рата измећу Немачке и Француске пролетаријат обеју земаља има споразумети о заједничким мерама, које ће за осујећење рата предузети.
Ето зато ће се пролетаријат Немачке и Француске, а са њима и пролетаријат целога света, поздравити овогодишњег Првог маја са речима: Пролетери, будите у приправности! А зато ће и демонстрација за уништење рата и за решавање свих међународних спорова путем изборног суда, та највиша тачка до које се икада уздигао идеал једне револуционарне класе, бити ове године не платонска жеља већ ратнички протест против капиталистичке велесилске политике, убојна труба пролетаријата у одбрану свеколике културе, друга проповед за спасење света, коју ће, за разлику од хришћанства, остварити они милиони европског пролетаријата што ће се Првога маја окупити око црвеног знамења међународне социјалне демократије.
Нераздвојно од овога и демонстрација против милитаризма, за укидање стајаће војске, као први корак на томе путу уништења рата и збратимљења свију народа у потпуној слободи, добиће нарочиту снагу. Борба пролетаријата против милитаризма, тога најгаднијег створења капиталистичког друштвеног поретка, значи одбрану целокупног мирног и културног друштвеног развића, одбрану свих тековина пролетаријата — нужну самоодбрану у опасности за живот. Милитаризам није наш непријатељ само тада кад нас убија у штрајковима и револуцијама; он је у служби владајућих класа у миру, кад је морална и физичка потпора реакционарних влада и ненаситих експлоататорских капиталиста; он је у служби владајућих класа у рату, кад цео народ а поглавито радничка класа плаћа крвљу и новцем рачуне капиталиста и власника зараћених народа. И тај стуб класинске владавине, куга модерне културе, живи од крвавог зноја радничке класе. Ненасити Молох прождире сваке године суме које су порасле до баснословне величине и расту стално даље на штету народне просвете, народне привреде, здравља, морала, слободе — у првом реду раднога народа ...
Српски пролетаријат нема тих претензија да својом демонстрацијом за одржање светског мира разбија црне, густе облаке, пуне ватре, што се Европи са југа помаљају. Али он ће овога Првог маја протествовати, јаче но икада раније, против непрекидног тридесетогодишњег рата, који стајаћа војска код нас води против народа и — земље. Тај протест неће бити ствар ни обичаја ни „принципа", него завештање пролетаријата на борбу, борбу до краја, против кужног стања официрске разузданости, која гњевом и одвратношћу испуњава сваког поштеног човека.
Када је ову лепу земљу претварао у пакао гладних и жедних, милитаризам је почео живети на рачун оних што се још ни родили нису. И најглупљи сељак, који мисли да све зло долази од порезника и полицајаца, зна данас да је наш државни дуг од 500 милиона вечни спомен који је Србији војска дала. Отпата тога дуга, која само ове године износи 23,641.190 динара, са још толико редовног годишњег расхода на војску — дакле, преко половине наших државних прихода — то је наш прави „вековни непријатељ", који је угушио наш економски напредак, разорио државне финансије, културно и просветно уназадио овај иначе предивљи народ и порезом довео до скапавања од глади. А реакционарне владе су се, наравно, постарале да прикрију државне дахије завођењем невидљиве посредне порезе, која најтеже оптерећује ниже друштвене класе, тако да данас нема земље која би у неправичности расподеле државних терета, била равна Србији.
Али материјалне жртве нису ни једино ни највеће зло стајаће војске. У малим и слабим државицама као што је Србија, војска је свемоћна. У тридесетогодишњој војни између народног покрета за веће политичке слободе и личног апсолутистичког режима стајаћа војска је односила победу у корист последњег. За све то време опустошавања земље, краљевске и бирократске обести, преких судова и ванредних стања, пушкарања народа и крунисања копилади она је била Дамоклов мач над главама непокорних. Она је постојала у ствари не ради одбране земље него ради одбране режима у земљи, и уколико је тај режим стицао више непријатеља, утолико је безумније пунио касарне војницима, производио официре и васпитавао их за своју гадну политичку службу. Релативно пренагомилана стајаћа војска била је ослонац краљевске тираније, тако да се у Србији није смело против воље краљева ништа учинити. „Устав се могао данас дати а сутра узети" (исповест једнога конзервативца); скупштине по ћефу састављати и разгонити; — јер су последњи краљеви Србије били војнички краљеви.
Са старим васпитањем и „суверенским" навикама војска је ушла у еру после 29. маја са појачаном жудњом за политичким господарством. И највећа је несрећа за правилан политички развитак Србије што су се немоћне буржоаске странке — добивши извесна уставна права на хартији милошћу милитаризма — одрекле своје политичке самосталности и сервилном службом милитаризму, због које наш друг Јордан још тамнује у Пожаревцу, очувале стари режим у основи недирнут. Наша је уставност привидна, а „привидна уставност, вели Ласал, није успех народа него напротив успех апсолутизма и најуспешније продужење његова века".
Ето зато српском пролетаријату организованом и окупљеном око социјалне демократије предстоји на првом месту борба са милитаризмом, у коме данас бесне дивље страсти правог башибозука. И зато је: “Пролетери, будите у приправности!“ најлепши поздрав, који вам на дан смотре, на Први мај, шаље ваш друг из касарне.
Извор: Proleteri, budite u pripravnosti!
|