Проклети Дука Шетковић
0001 Гоји мајка једихнога сина,
0002 Јербо му је бабо преминуо,
0003 Нејак осто у бешљици малој,
0004 По имену Дука Шетковићу.
0005 Јадна га је миловала мајка
0006 Ко у глави оба ока своја,
0007 Кројила му дуго и широко,
0008 Стерала му меко и високо,
0009 Више Дука у годину расте,
0010 Него други у три годинице.
0011 Кад му било шеснаест година,
0012 Млада Дуку оженила мајка
0013 С једном цуром пуно племенитом,
0014 Племенитом, али охолитом,
0015 Пред којом је мајку потиснуо,
0016 Из бијела двора исплашио.
0017 Подаде јој крал’јеша крстача
0018 И у руку дренову тољагу.
0019 Пође јадна у гору зелену,
0020 Траву ије, а водицу пије,
0021 Своје т’јело тешким бичим бије.
0022 Иза тога до годину дана
0023 Дуци љуба породила сина,
0024 Па с’ отправи Дука Шетковићу,
0025 Отправи се у лов у планину,
0026 Да би добра лова уловио,
0027 Што би свога кума погостио,
0028 Кадар крсти сина малахнога.
0029 Лови ловак гори по зеленој,
0030 Ловио га љетни дан до подне;
0031 Није Дука ништа уловио,
0032 Ал се био тешко уморио.
0033 Удру коња зеленом горицом.
0034 Кад изађе друму насред пута,
0035 Супроћ њему јадна мајка своја
0036 Какор звијер из горе зелене.
0037 Кад видјела Дуку, сина свога,
0038 Хитала се коњу за дизгине,
0039 Па је Дуци сину говорила:
0040 „Добар дошо, мој милосни синко!
0041 Јеси ли ми здраво и весело,
0042 Је л’ ти здрава на дому љубовца,
0043 Је л’ ти чедо породила мало?“
0044 А када је Дука сагледао,
0045 Овако јој био говорио:
0046 „Ход’ отоле, једна укоснице,
0047 Укоснице, од горе вјештице!
0048 Гдје си сина овдје угледала?
0049 Ал је така моја мила мајка,
0050 Мајка моја у двору госпоја?
0051 Служе ми је по девет робиња!“
0052 А кад га је мајка разумјела,
0053 Па је мајка Дуку заклињала:
0054 „А мој Дука, моје д’јете драго!
0055 А мој Дука, мој једини сине!
0056 Тако теби неба високога,
0057 А на небу Бога истинога,
0058 Истинога, да и праведнога,
0059 И мојега мл’јека бијелога,
0060 Чијем сам те одгојила мајка,
0061 Води мене двору бијеломе!
0062 Храни мене, гдје и коња твога,
0063 Давај мени, што и коњу твоме!
0064 Јербо се је мени додијало
0065 Ходит, сине, по гори зеленој,
0066 Траву јести, хладну воду пити,
0067 Обијати дрвље и камење,
0068 И тражити, чијем се хранити,
0069 И немиле зв’јери обранити!“
0070 А када је Дука разумио,
0071 Па да видиш сина немилога,
0072 Маше руком (да би усахнула!)
0073 И потеже гвоздене канџије,
0074 Мајку своју по рукама бије,
0075 Да се пушти коњу од дизгина.
0076 Па да видиш ђавола и сина,
0077 Још му ни то доста не бијаше,
0078 Него руком и канџијом маше
0079 (Да Бог да му пуста останула!)
0080 И удара гвозденом канџијом
0081 Преко чела јадне мајке своје.
0082 Оба јој је ока осл’јепио,
0083 Сл’јепа паде на студене ст’јене!
0084 И то њему доста не бијаше,
0085 На њу ловске хрте наплашио.
0086 Били би је јадну раскинули
0087 И разн’јели по гори зеленој,
0088 Да не има дренову тољагу
0089 У сл’јепијем рукам нејакијем.
0090 Бранила се дреновом тољагом,
0091 Па на ст’јени свога сина клела:
0092 „О мој Дука, моје д’јете драго!
0093 Прије него дошо двору б’јелом,
0094 По путу те тешка болест стигла
0095 И не мого б’јелу двору доћи.
0096 Ни љубовцу очима видјети.
0097 Не остало од тебе порода.
0098 Брзо ти га љуба пожељела.
0099 Немила те болест допаднула;
0100 Боловао дана и година,
0101 Дан по данак девет годиница,
0102 На теб’ здрава не остало меса.
0103 А што љута болест не тргала,
0104 Од кости ти месо отпадало,
0105 Кроз кости ти трава проницала,
0106 Кроз нокте ти мрави пролазили,
0107 Крвцу пили, месо разносили,
0108 А на очи мухе нападале
0109 И сваке ти јаде задавале,
0110 Па не мого умр’јет ни пребољет
0111 За земана девет годин дана!
0112 Кадар умреш, мој несрећни сине!
0113 Црна земља, којој дугујемо,
0114 Не била ти лака ни малахна,
0115 Него тешка и претешка, сине!
0116 Тебе она држати не могла,
0117 Метала те из себе нада се.
0118 О теби се чудо казивало,
0119 Купило се мало и велико
0120 И у страху к теби долазило.
0121 С тобом ми се намучили људи,
0122 Калуђери, фратри и дијаци.
0123 Обијали тамо и овамо,
0124 Метали те у море дебело,
0125 Ни море те одржат не шћело,
0126 Вет под тобом силно узаврело.
0127 Па и оно тебе изметало
0128 И метало у високе ст’јене!
0129 Мучио се три бијела дана,
0130 Обијао тамо и овамо,
0131 Док надођу врање и орлење
0132 И однесу јадне кости твоје
0133 И проспу их по горам извањск’јем,
0134 Камо људска стопа не допире!“
0135 Оста јадна на ст’јени студеној
0136 Проклињући сина проклетога,
0137 Све га куне и у камен туче.
0138 Дука оде гором наприједа.
0139 Гони врана коња низ планину,
0140 Од мајке се мало одмакнуо.
0141 У путу га глава забољела.
0142 Ни коња се држати не може,
0143 Нити може б’јелу двору поћи.
0144 Једва сађе у поље Петрово,
0145 Гдје је било тридест манастира,
0146 А у њима шест сто калуђера,
0147 Три стотине фратра головрата,
0148 А толико младијех дијака.
0149 Једва дође к првом манастиру,
0150 На манастир фра Илије фратра.
0151 За вратима Дука закуцао,
0152 Озивље се фра Илија фратре:
0153 „Ко то мени куца за вратима?“
0154 Јадан Дука једва проговара:
0155 „Ја сам, оче, драги господине!
0156 Тешко ме је забољела глава,
0157 Путовати не могу напр’једа
0158 Од болести русе главе моје.
0159 На конак ме прими за вечерас,
0160 Драги оче, у ћелије твоје,
0161 Да ли би ми сјутра боље било!“
0162 А кад чује фра Илија фратре,
0163 Манастиру отворио врата.
0164 Прима Дуку и дава му руку
0165 И води га у ћелије своје.
0166 Како леже Дука Шетковићу,
0167 Како леже, не диже се веће.
0168 Тешка га је болест обрвала,
0169 С дана на дан јаче посвајала.
0170 Од кости му месо отпадало,
0171 А кроз кости трава ударала,
0172 А кроз нокте мрави пролазили,
0173 А на очи мухе нападале,
0174 Дан по данак девет годин дана.
0175 Кад му данак од умрћа дође,
0176 Божја се расрдила правда.
0177 Узаврело море на валове,
0178 На валове модре и крваве,
0179 О мрк’јенте разбија валове,
0180 Од капаља живи огањ скаче.
0181 Кад то видје оче игумане,
0182 Тешко се је оче препаднуо.
0183 Па покупи фратре и дијаке,
0184 Па је њима оче бесједио:
0185 „Дјецо моја, фратри и дијаци!
0186 Међу нама њека велика је,
0187 Кад се божја расрдила правда!
0188 Да молитву тешку учинимо,
0189 Милоснога Бога замолимо
0190 И дјевицу Језусову мајку,
0191 Да б’ се сиње море умирило,
0192 А божија утажила правда.“
0193 Поклекоше, Богу се молише
0194 И пречистој Језусовој мајци.
0195 Кад се добро Богу помолили,
0196 А изађе отац игумане
0197 Под манастир на поље зелено.
0198 Па у сиње погледао море,
0199 Је л’ се сиње море умирило.
0200 Ал се море умирило није,
0201 Ни божија правда утажила,
0202 Нег се море помамило горе.
0203 Све крваве прољева валове.
0204 Полу равна поља потопило.
0205 Кад то видје отац игумане,
0206 Вратио се к свету манастиру.
0207 Кад на врата манастира дође,
0208 Пада оче на кољена своја,
0209 Уз кољено завраћа мантију,
0210 Па се гол’јем по кољеним вуче,
0211 А од врата светог манастира,
0212 Докле оче до олтара дође,
0213 На којему пропет Језус сташе.
0214 Бога моли, грозне сузе рони,
0215 Да б’ се божја утажила правда,
0216 А сиње се море умирило.
0217 Кад се оче Богу помолио,
0218 На црквена врата исходио,
0219 Па погледа низ то море сиње,
0220 Је ли му се море умирило?
0221 Ал се море умирти не море,
0222 А божја се не утажи правда.
0223 Кад видио отац игумане,
0224 Па пошета низ поље Петрово
0225 На манастир фра Илије фратра,
0226 Па га старац дозиват стануо:
0227 „Ах, мој брате, фра Илија фратре!
0228 Да ти кога у ћелији нејмаш,
0229 Какву младу не држиш дјевојку,
0230 Да с њом фратри гријех не чините?
0231 Божија се расрдила правда,
0232 Узаврело море на валове,
0233 На валове модре и крваве.
0234 Равно ће нам поље потопити,
0235 Манастире свете оборити,
0236 Тешки јесу гр’јеси међу нама.“
0237 Говори му фра Илија фратре:
0238 „А мој брате, отац игумане!
0239 Ја не имам никакве дјевојке,
0240 Да је држим у ћелији мојој,
0241 Нег једнога болесна јунака,
0242 По имену Дуку Шетковића,
0243 Кој’ болује у мојој ћелији
0244 Ево има девет годин дана.
0245 Да га видиш, оче игумане!
0246 Од јада га не би разгледао.“
0247 Кад то чује отац игумане,
0248 У ћелију старац загазио.
0249 Када видје Дуку Шетковића,
0250 С обе руке очи преклопио
0251 И говори отац игумане:
0252 „Велик ти си гријех учинио,
0253 Кад си тако Богу омрзнуо!
0254 Ол је чији уздах одлетио
0255 И високо небо проломио,
0256 Допао се Богу до пр’јестола.
0257 Ол те чија клетва достигнула?
0258 Заклињем те, болана делијо!
0259 Заклињем те Богом праведнијем,
0260 Праведнијем Богом рањенијем,
0261 Исповјед’ се, болани јуначе!“
0262 Када га је Дука разумио,
0263 Стаде Дука, па се исповј’еда.
0264 Кад му своје гр’јехе припов’једа
0265 И како је потиснуо мајку,
0266 Што је својој мајци учинио,
0267 Отплашио у гору зелену,
0268 Траву јела и водицу пила,
0269 Своје т’јело тешким бичим била,
0270 Кад ловио, како је видио,
0271 Како га је мати поздравила,
0272 А немило био одвратио
0273 И канџијом руке нагрдио
0274 И још оба ока осл’јепио,
0275 На њу своје хрте наплашио,
0276 Па да га је тешко проклињала …
0277 То изусти Дука Шетковићу,
0278 То изусти и душу испусти.
0279 Кад видио фра Илија фратре,
0280 Л’јепо га је био укопао
0281 Уз оп’јело и молитву свету,
0282 Каконо је закон у фратара.
0283 Залуду га био укопао,
0284 Кад га земља држат није могла:
0285 Земља га је црна изметнула.
0286 А кад видје фра Илија фратре,
0287 Узме оче дишиплине тешке,
0288 Па је своје т’јело ударао,
0289 Да по Дуци црна крвца пада.
0290 Још га фратар заклињат стануо.
0291 Па да видиш, што н’јеси видио!
0292 Мртав Дука ко жив проговара:
0293 „Не мучи се, фра Илија фратре!
0294 Твоје т’јело не ударај за ме.
0295 Нит се мучи, нит ме укопавај;
0296 Оваке су клетве моје мајке.
0297 За три дана овако ће бити,
0298 Док надођу врање и орлење
0299 И однесу јадне кости моје.“
0300 Кад то чуо фра Илија фратре,
0301 Прекрсти се и одијели се,
0302 Ал остали не ће калуђери,
0303 Ни он старац оче игумане.
0304 Јамише се куке и мотике,
0305 Па му друго гребље ископаше,
0306 Трипут дубље, нег је прво било.
0307 У њ положе мртво Дуке т’јело
0308 Уз молитву и свето оп’јело.
0309 Ал да видиш чуда големога!
0310 Не прођоше ни четири сата,
0311 Залуду им молитва и мука,
0312 Опет на двор изашао Дука.
0313 Ту се купи мало и велико,
0314 С њим обиљу тамо и овамо
0315 И муче се и чуде се људи,
0316 Калуђери, дијаци и фратри.
0317 Неко вели: „Да га оставимо.“
0318 Неко вели: „Да га укопамо.“
0319 Док не рече старац игумане:
0320 „Што ће мука, кад је проклет Дука!
0321 Нег јамите, у море баците.“
0322 Јамише га и увалише га,
0323 Нека би га море радовало,
0324 Кад га земља да усприми не ће.
0325 Али Дуку баш ни море не ће.
0326 Нег му т’јело у мрк’јенте меће.
0327 Ту се купи врање и орлење,
0328 Залијеће у стрмено ст’јење.
0329 Не лијећу, да се чуде зв’јери,
0330 Ни да жале несретнога Дуку,
0331 Вет гладињу да утаже муку,
0332 Па му грабе и разносе месо.
0333 Но да видиш чуда големога!
0334 Колика се чета сакупила,
0335 Грабљивога скота перјатога,
0336 Да би Дука трипут већи био.
0337 Ни ручка им не би направио.
0338 У брзо му нестануло меса,
0339 Па се тице вију пут небеса.
0340 Гракће врање, клијешти орлење,
0341 Јер се пусто наситило није,
0342 Па се врће опет у стијене,
0343 Гдје је т’јело Дуке несретнога.
0344 Па кад није у што кљун забости,
0345 Јуриш чине и на голе кости.
0346 Свак их чупа и по њима туче,
0347 Свак их дрпи и у кљуну вуче,
0348 И разноси, куд је кому драго.
0349 Кад му били кости разнијели
0350 И просули у извањске горе,
0351 Теке тада умири се море
0352 И божија утажи се правда.
0353 О вечери мирни калуђери
0354 И он старче оче игумане.
0355 Фра Илије на вечери није,
0356 Он је заран нешто брчукнуо
0357 И залио неколико пута,
0358 Па ми спава, ни о чем не сања
0359 У ћелији, на кревету своме,
0360 Јер он сјутра хоће да устане
0361 Нешто прије него јутро сване,
0362 Да на дернек иде на Дољане.
0363 А проклети Дука Шетковићу
0364 С врагом био, па га и однио!
