Prokleti Duka Šetković
0001 Goji majka jedihnoga sina,
0002 Jerbo mu je babo preminuo,
0003 Nejak osto u bešljici maloj,
0004 Po imenu Duka Šetkoviću.
0005 Jadna ga je milovala majka
0006 Ko u glavi oba oka svoja,
0007 Krojila mu dugo i široko,
0008 Sterala mu meko i visoko,
0009 Više Duka u godinu raste,
0010 Nego drugi u tri godinice.
0011 Kad mu bilo šesnaest godina,
0012 Mlada Duku oženila majka
0013 S jednom curom puno plemenitom,
0014 Plemenitom, ali oholitom,
0015 Pred kojom je majku potisnuo,
0016 Iz bijela dvora isplašio.
0017 Podade joj kral’ješa krstača
0018 I u ruku drenovu toljagu.
0019 Pođe jadna u goru zelenu,
0020 Travu ije, a vodicu pije,
0021 Svoje t’jelo teškim bičim bije.
0022 Iza toga do godinu dana
0023 Duci ljuba porodila sina,
0024 Pa s’ otpravi Duka Šetkoviću,
0025 Otpravi se u lov u planinu,
0026 Da bi dobra lova ulovio,
0027 Što bi svoga kuma pogostio,
0028 Kadar krsti sina malahnoga.
0029 Lovi lovak gori po zelenoj,
0030 Lovio ga ljetni dan do podne;
0031 Nije Duka ništa ulovio,
0032 Al se bio teško umorio.
0033 Udru konja zelenom goricom.
0034 Kad izađe drumu nasred puta,
0035 Suproć njemu jadna majka svoja
0036 Kakor zvijer iz gore zelene.
0037 Kad vidjela Duku, sina svoga,
0038 Hitala se konju za dizgine,
0039 Pa je Duci sinu govorila:
0040 „Dobar došo, moj milosni sinko!
0041 Jesi li mi zdravo i veselo,
0042 Je l’ ti zdrava na domu ljubovca,
0043 Je l’ ti čedo porodila malo?“
0044 A kada je Duka sagledao,
0045 Ovako joj bio govorio:
0046 „Hod’ otole, jedna ukosnice,
0047 Ukosnice, od gore vještice!
0048 Gdje si sina ovdje ugledala?
0049 Al je taka moja mila majka,
0050 Majka moja u dvoru gospoja?
0051 Služe mi je po devet robinja!“
0052 A kad ga je majka razumjela,
0053 Pa je majka Duku zaklinjala:
0054 „A moj Duka, moje d’jete drago!
0055 A moj Duka, moj jedini sine!
0056 Tako tebi neba visokoga,
0057 A na nebu Boga istinoga,
0058 Istinoga, da i pravednoga,
0059 I mojega ml’jeka bijeloga,
0060 Čijem sam te odgojila majka,
0061 Vodi mene dvoru bijelome!
0062 Hrani mene, gdje i konja tvoga,
0063 Davaj meni, što i konju tvome!
0064 Jerbo se je meni dodijalo
0065 Hodit, sine, po gori zelenoj,
0066 Travu jesti, hladnu vodu piti,
0067 Obijati drvlje i kamenje,
0068 I tražiti, čijem se hraniti,
0069 I nemile zv’jeri obraniti!“
0070 A kada je Duka razumio,
0071 Pa da vidiš sina nemiloga,
0072 Maše rukom (da bi usahnula!)
0073 I poteže gvozdene kandžije,
0074 Majku svoju po rukama bije,
0075 Da se pušti konju od dizgina.
0076 Pa da vidiš đavola i sina,
0077 Još mu ni to dosta ne bijaše,
0078 Nego rukom i kandžijom maše
0079 (Da Bog da mu pusta ostanula!)
0080 I udara gvozdenom kandžijom
0081 Preko čela jadne majke svoje.
0082 Oba joj je oka osl’jepio,
0083 Sl’jepa pade na studene st’jene!
0084 I to njemu dosta ne bijaše,
0085 Na nju lovske hrte naplašio.
0086 Bili bi je jadnu raskinuli
0087 I razn’jeli po gori zelenoj,
0088 Da ne ima drenovu toljagu
0089 U sl’jepijem rukam nejakijem.
0090 Branila se drenovom toljagom,
0091 Pa na st’jeni svoga sina klela:
0092 „O moj Duka, moje d’jete drago!
0093 Prije nego došo dvoru b’jelom,
0094 Po putu te teška bolest stigla
0095 I ne mogo b’jelu dvoru doći.
0096 Ni ljubovcu očima vidjeti.
0097 Ne ostalo od tebe poroda.
0098 Brzo ti ga ljuba poželjela.
0099 Nemila te bolest dopadnula;
0100 Bolovao dana i godina,
0101 Dan po danak devet godinica,
0102 Na teb’ zdrava ne ostalo mesa.
0103 A što ljuta bolest ne trgala,
0104 Od kosti ti meso otpadalo,
0105 Kroz kosti ti trava pronicala,
0106 Kroz nokte ti mravi prolazili,
0107 Krvcu pili, meso raznosili,
0108 A na oči muhe napadale
0109 I svake ti jade zadavale,
0110 Pa ne mogo umr’jet ni preboljet
0111 Za zemana devet godin dana!
0112 Kadar umreš, moj nesrećni sine!
0113 Crna zemlja, kojoj dugujemo,
0114 Ne bila ti laka ni malahna,
0115 Nego teška i preteška, sine!
0116 Tebe ona držati ne mogla,
0117 Metala te iz sebe nada se.
0118 O tebi se čudo kazivalo,
0119 Kupilo se malo i veliko
0120 I u strahu k tebi dolazilo.
0121 S tobom mi se namučili ljudi,
0122 Kaluđeri, fratri i dijaci.
0123 Obijali tamo i ovamo,
0124 Metali te u more debelo,
0125 Ni more te održat ne šćelo,
0126 Vet pod tobom silno uzavrelo.
0127 Pa i ono tebe izmetalo
0128 I metalo u visoke st’jene!
0129 Mučio se tri bijela dana,
0130 Obijao tamo i ovamo,
0131 Dok nadođu vranje i orlenje
0132 I odnesu jadne kosti tvoje
0133 I prospu ih po goram izvanjsk’jem,
0134 Kamo ljudska stopa ne dopire!“
0135 Osta jadna na st’jeni studenoj
0136 Proklinjući sina prokletoga,
0137 Sve ga kune i u kamen tuče.
0138 Duka ode gorom naprijeda.
0139 Goni vrana konja niz planinu,
0140 Od majke se malo odmaknuo.
0141 U putu ga glava zaboljela.
0142 Ni konja se držati ne može,
0143 Niti može b’jelu dvoru poći.
0144 Jedva sađe u polje Petrovo,
0145 Gdje je bilo tridest manastira,
0146 A u njima šest sto kaluđera,
0147 Tri stotine fratra golovrata,
0148 A toliko mladijeh dijaka.
0149 Jedva dođe k prvom manastiru,
0150 Na manastir fra Ilije fratra.
0151 Za vratima Duka zakucao,
0152 Ozivlje se fra Ilija fratre:
0153 „Ko to meni kuca za vratima?“
0154 Jadan Duka jedva progovara:
0155 „Ja sam, oče, dragi gospodine!
0156 Teško me je zaboljela glava,
0157 Putovati ne mogu napr’jeda
0158 Od bolesti ruse glave moje.
0159 Na konak me primi za večeras,
0160 Dragi oče, u ćelije tvoje,
0161 Da li bi mi sjutra bolje bilo!“
0162 A kad čuje fra Ilija fratre,
0163 Manastiru otvorio vrata.
0164 Prima Duku i dava mu ruku
0165 I vodi ga u ćelije svoje.
0166 Kako leže Duka Šetkoviću,
0167 Kako leže, ne diže se veće.
0168 Teška ga je bolest obrvala,
0169 S dana na dan jače posvajala.
0170 Od kosti mu meso otpadalo,
0171 A kroz kosti trava udarala,
0172 A kroz nokte mravi prolazili,
0173 A na oči muhe napadale,
0174 Dan po danak devet godin dana.
0175 Kad mu danak od umrća dođe,
0176 Božja se rasrdila pravda.
0177 Uzavrelo more na valove,
0178 Na valove modre i krvave,
0179 O mrk’jente razbija valove,
0180 Od kapalja živi oganj skače.
0181 Kad to vidje oče igumane,
0182 Teško se je oče prepadnuo.
0183 Pa pokupi fratre i dijake,
0184 Pa je njima oče besjedio:
0185 „Djeco moja, fratri i dijaci!
0186 Među nama njeka velika je,
0187 Kad se božja rasrdila pravda!
0188 Da molitvu tešku učinimo,
0189 Milosnoga Boga zamolimo
0190 I djevicu Jezusovu majku,
0191 Da b’ se sinje more umirilo,
0192 A božija utažila pravda.“
0193 Poklekoše, Bogu se moliše
0194 I prečistoj Jezusovoj majci.
0195 Kad se dobro Bogu pomolili,
0196 A izađe otac igumane
0197 Pod manastir na polje zeleno.
0198 Pa u sinje pogledao more,
0199 Je l’ se sinje more umirilo.
0200 Al se more umirilo nije,
0201 Ni božija pravda utažila,
0202 Neg se more pomamilo gore.
0203 Sve krvave proljeva valove.
0204 Polu ravna polja potopilo.
0205 Kad to vidje otac igumane,
0206 Vratio se k svetu manastiru.
0207 Kad na vrata manastira dođe,
0208 Pada oče na koljena svoja,
0209 Uz koljeno zavraća mantiju,
0210 Pa se gol’jem po koljenim vuče,
0211 A od vrata svetog manastira,
0212 Dokle oče do oltara dođe,
0213 Na kojemu propet Jezus staše.
0214 Boga moli, grozne suze roni,
0215 Da b’ se božja utažila pravda,
0216 A sinje se more umirilo.
0217 Kad se oče Bogu pomolio,
0218 Na crkvena vrata ishodio,
0219 Pa pogleda niz to more sinje,
0220 Je li mu se more umirilo?
0221 Al se more umirti ne more,
0222 A božja se ne utaži pravda.
0223 Kad vidio otac igumane,
0224 Pa pošeta niz polje Petrovo
0225 Na manastir fra Ilije fratra,
0226 Pa ga starac dozivat stanuo:
0227 „Ah, moj brate, fra Ilija fratre!
0228 Da ti koga u ćeliji nejmaš,
0229 Kakvu mladu ne držiš djevojku,
0230 Da s njom fratri grijeh ne činite?
0231 Božija se rasrdila pravda,
0232 Uzavrelo more na valove,
0233 Na valove modre i krvave.
0234 Ravno će nam polje potopiti,
0235 Manastire svete oboriti,
0236 Teški jesu gr’jesi među nama.“
0237 Govori mu fra Ilija fratre:
0238 „A moj brate, otac igumane!
0239 Ja ne imam nikakve djevojke,
0240 Da je držim u ćeliji mojoj,
0241 Neg jednoga bolesna junaka,
0242 Po imenu Duku Šetkovića,
0243 Koj’ boluje u mojoj ćeliji
0244 Evo ima devet godin dana.
0245 Da ga vidiš, oče igumane!
0246 Od jada ga ne bi razgledao.“
0247 Kad to čuje otac igumane,
0248 U ćeliju starac zagazio.
0249 Kada vidje Duku Šetkovića,
0250 S obe ruke oči preklopio
0251 I govori otac igumane:
0252 „Velik ti si grijeh učinio,
0253 Kad si tako Bogu omrznuo!
0254 Ol je čiji uzdah odletio
0255 I visoko nebo prolomio,
0256 Dopao se Bogu do pr’jestola.
0257 Ol te čija kletva dostignula?
0258 Zaklinjem te, bolana delijo!
0259 Zaklinjem te Bogom pravednijem,
0260 Pravednijem Bogom ranjenijem,
0261 Ispovjed’ se, bolani junače!“
0262 Kada ga je Duka razumio,
0263 Stade Duka, pa se ispovj’eda.
0264 Kad mu svoje gr’jehe pripov’jeda
0265 I kako je potisnuo majku,
0266 Što je svojoj majci učinio,
0267 Otplašio u goru zelenu,
0268 Travu jela i vodicu pila,
0269 Svoje t’jelo teškim bičim bila,
0270 Kad lovio, kako je vidio,
0271 Kako ga je mati pozdravila,
0272 A nemilo bio odvratio
0273 I kandžijom ruke nagrdio
0274 I još oba oka osl’jepio,
0275 Na nju svoje hrte naplašio,
0276 Pa da ga je teško proklinjala …
0277 To izusti Duka Šetkoviću,
0278 To izusti i dušu ispusti.
0279 Kad vidio fra Ilija fratre,
0280 L’jepo ga je bio ukopao
0281 Uz op’jelo i molitvu svetu,
0282 Kakono je zakon u fratara.
0283 Zaludu ga bio ukopao,
0284 Kad ga zemlja držat nije mogla:
0285 Zemlja ga je crna izmetnula.
0286 A kad vidje fra Ilija fratre,
0287 Uzme oče dišipline teške,
0288 Pa je svoje t’jelo udarao,
0289 Da po Duci crna krvca pada.
0290 Još ga fratar zaklinjat stanuo.
0291 Pa da vidiš, što n’jesi vidio!
0292 Mrtav Duka ko živ progovara:
0293 „Ne muči se, fra Ilija fratre!
0294 Tvoje t’jelo ne udaraj za me.
0295 Nit se muči, nit me ukopavaj;
0296 Ovake su kletve moje majke.
0297 Za tri dana ovako će biti,
0298 Dok nadođu vranje i orlenje
0299 I odnesu jadne kosti moje.“
0300 Kad to čuo fra Ilija fratre,
0301 Prekrsti se i odijeli se,
0302 Al ostali ne će kaluđeri,
0303 Ni on starac oče igumane.
0304 Jamiše se kuke i motike,
0305 Pa mu drugo greblje iskopaše,
0306 Triput dublje, neg je prvo bilo.
0307 U nj polože mrtvo Duke t’jelo
0308 Uz molitvu i sveto op’jelo.
0309 Al da vidiš čuda golemoga!
0310 Ne prođoše ni četiri sata,
0311 Zaludu im molitva i muka,
0312 Opet na dvor izašao Duka.
0313 Tu se kupi malo i veliko,
0314 S njim obilju tamo i ovamo
0315 I muče se i čude se ljudi,
0316 Kaluđeri, dijaci i fratri.
0317 Neko veli: „Da ga ostavimo.“
0318 Neko veli: „Da ga ukopamo.“
0319 Dok ne reče starac igumane:
0320 „Što će muka, kad je proklet Duka!
0321 Neg jamite, u more bacite.“
0322 Jamiše ga i uvališe ga,
0323 Neka bi ga more radovalo,
0324 Kad ga zemlja da usprimi ne će.
0325 Ali Duku baš ni more ne će.
0326 Neg mu t’jelo u mrk’jente meće.
0327 Tu se kupi vranje i orlenje,
0328 Zalijeće u strmeno st’jenje.
0329 Ne lijeću, da se čude zv’jeri,
0330 Ni da žale nesretnoga Duku,
0331 Vet gladinju da utaže muku,
0332 Pa mu grabe i raznose meso.
0333 No da vidiš čuda golemoga!
0334 Kolika se četa sakupila,
0335 Grabljivoga skota perjatoga,
0336 Da bi Duka triput veći bio.
0337 Ni ručka im ne bi napravio.
0338 U brzo mu nestanulo mesa,
0339 Pa se tice viju put nebesa.
0340 Grakće vranje, kliješti orlenje,
0341 Jer se pusto nasitilo nije,
0342 Pa se vrće opet u stijene,
0343 Gdje je t’jelo Duke nesretnoga.
0344 Pa kad nije u što kljun zabosti,
0345 Juriš čine i na gole kosti.
0346 Svak ih čupa i po njima tuče,
0347 Svak ih drpi i u kljunu vuče,
0348 I raznosi, kud je komu drago.
0349 Kad mu bili kosti raznijeli
0350 I prosuli u izvanjske gore,
0351 Teke tada umiri se more
0352 I božija utaži se pravda.
0353 O večeri mirni kaluđeri
0354 I on starče oče igumane.
0355 Fra Ilije na večeri nije,
0356 On je zaran nešto brčuknuo
0357 I zalio nekoliko puta,
0358 Pa mi spava, ni o čem ne sanja
0359 U ćeliji, na krevetu svome,
0360 Jer on sjutra hoće da ustane
0361 Nešto prije nego jutro svane,
0362 Da na dernek ide na Doljane.
0363 A prokleti Duka Šetkoviću
0364 S vragom bio, pa ga i odnio!
