ЧЕРЕРЕ:
Што да веће иштем слијепа?
Ке ме уфан'је јадну уставља? 915
Да ли 'е у власти моја лијепа
пакљенога страшна краља?
Да ли моја, јаох, сва хвала
у паклу је сад остала?
Тужна кћерце, камо сама 920
без несрећне мајке пође
сред онијех тмастијех јама,
у ке свјетлос вик не дође?
Ах, која те 'е, браче, сила
твојој мајци уграбила? 925
О, ви сви, јаох, кî видите
с худе среће жалос моју,
на ме сузе проплачите,
имајте ми милос коју:
вај, једихну кћерцу изгубих, 930
над животом коју љубих.
РАДМИО:
Је ли кî дух на сем свити
сад толико без милости,
јаох, да мислећ сеј жалости
не узбуде просузити? 935
Глухе горе, пусти лузи,
проплачите к нашој тузи!
СКУП:
Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 940
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?
ЧЕРЕРЕ:
Да ли, кћерце, лијепи Аполо
твој драг урес заман двори, 945
ки свјетлостим свôм около
свему свијету дан отвори,
а у пјесних хвалу има
над боговим свим инима?
Да ли Марте још храбрени, 950
кî војује вриједно у слави,
добит покој свој жуђени
није могô с тве љубави:
засве да 'е он бог охоли,
понижен те већкрат моли? 955
Нека љепос твоју буде
уживати, јаох, по сили
злобни силник сјени худе
у страшивој својој спили,
јаох, и мајка твâ жалосна 960
отет му те н'је крепосна!
РАДМИО:
Свијетло сунце плачућ ходи
од небеса по ведрини,
паче скри зрак, да се у тмини
све за жалос сад находи; 965
потамни и ти, о мјесече,
за њим звијезда, кâ истече .
СКУП:
Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 970
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?
ЧЕРЕРЕ:
Да ли за зло моје свако,
нека тужим све ме вриме, 975
разгори се још и пакô
милим пламом љувениме?
Љубави ако плам је који,
гди омраза вјечна стоји!
Да све дике буду остати 980
тужне ове несрећнице,
свијетле очи, прами злати,
слатки поглед, рајско лице,
без свакога разговора
пакљенога сред понора? 985
Јаох, мâ кћерце, твôј липости
коју милос можеш стећи
прид расрдном немилости,
господује кâ у смећи,
негли ову само, браче, 990
да се у твојој крви оплаче?
РАДМИО:
Ромономе муклијем, воде,
тец'те од плача замућене;
у пјесни нам пој тужбене,
горски славиц, сеј незгоде; 995
блази вјетри, кî летите,
влажнијем ћухом просузите.
СКУП:
Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 1000
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?
ЧЕРЕРЕ:
Ах, сад познам, кô ли истино
одговори мени оди, 1005
кад те питах, о планино,
гди се пород мој находи,
гдје је радос мâ једина,
гдје је моја Прозерпина.
Находи се, ти ми рече, 1010
доли, вајмех, твоја мила,
гдје дан бијели не истјече,
нег су мјеста потамнила;
ну ја мишљах, кô то моћи
ме ће сунце стат у ноћи? 1015
Али прем ту, гдје ти каза,
находи се, пуста горо,
цијећ мајчина зла пораза,
да ју и она слиједи ускоро,
јаох, да и ја сам усиљена 1020
сред црнијех је искат сјена.
РАДМИО:
Планина се без зелени,
а без листја каж' дубрава,
у пољијех сахни трава,
на ливадах цвијетје вени, 1025
јаох, на жалос прималитје
своје у зимно промијен' битје.
СКУП:
Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 1030
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?
ЧЕРЕРЕ:
Свеђ се чини тужној мени
чут му драгу, гди ми прави: 1035
"Мајко, у овој плачној сјени
и ти ли ме, јаох, остави?"
Душо, кћерце, нијесам ни ћу.
Јаох, ну куда, камо ли ћу?
Житни вијенче, у дни миле 1040
који власе моје реси,
чим на тужне идем цвиле,
ти остани под небеси.
Клас твој живот зламенује,
ја гди поћ ћу, смрт краљује. 1045
Збогом, поља, збогом, лузи,
с Богом, небо свијетло моје:
пођох тужна к вјечној тузи,
осуђени у кôј стоје,
ако наћ се већа која 1050
може туга, нег је моја.
