Прозборија млади Бојко:
„Мори Јано, сестро Јано,
до с’г си ми сестра била,
а од с’га верно љубе!“
Т'г се Јана ражалила, 5
па проклела Бојка брата:
„Ћути, Бојко, тој не збори,
тој не збори, не говори:
не ли сам ти мила сестра?!
Ћути, Бојко, онемеја, 10
онемеја, ослепеја!“
Истин’ Бојко онемеја,
онемеја, ослепеја.
Три године болан бија,
на срце му змија лега, 15
а крз очи црви лазив,
а крз уши муве дзучив,
а до ноге камен стоји,
крз коске му трава никла!
Кад су прошле три године, 20
т’г је Бојко прозборија:
„Мори мајке, мила мајке
викајте ми сестру Јану,
да ми даде чесну прочку,
ега би ми душа искочила!" 25
Викале су сестру Јану.
Т’г је дошла сестра Јана:
„Што ме викаш, брате Бојко?“
Т’г је Бојко прозборија,
и душу је испуштија, 30
