Продана невеста у купцу познаје брата

Извор: Викизворник


Продана невеста у купцу познаје брата

Фала богу, фала јединоме!
Имала мајка лудога Ивана,
оће мајка лудо да га жени:
де наоди девојку за Ивана,
ту не може претеља за себе, 5
по питање је нашла претеља,
и девојку за лудог Ивана,
у некога шужде Латинина,
он имаја једну измећарку,
њу је Ивану мајка испросила, 10
и брго је дана одвила,
за недељу сватове да збере.
Кад ми дође свијетла недеља,
све сабрала кићене сватове,
триста свата и три бела барјака, 15
голему је радост учинила,
па викала куму и старојку:
,,Ајде да идемо шужда Латина,
да узнемо прелепу девојку!”
Много ги је шужде дочекаја, 20
па ги даја ту љуту ракију
и ги даја пребелога леба,
и ги даја оно рујно вино,
и ги даја прелепу девојку,
па се они кан куће вратили. 25
Свадбу чини за недељу дана;
Све је госте била испратила,
па је најзад кума и старојка.
Много га је мајка задужила,
он имаја девет ваљавице, 30
што ваљају чоју и кадифу,
све девет ги он бија продаја.
Он имаја девет воденице,
што (но) мељу белицу пченицу,
све је девет он бија продаја, 35
и од дуга не се одужио.
Он имаја и високе њиве,
што рађају белицу пченицу,
па имају и рамне ливаде,
што рађају траву детелину, 40
све продаја и не се одужија.
Дан из дана, дужници на врата,
па се Иван бија домислија,
па говори своје старе мајке:
„Ти да идеш у клета камена, 45
да се, мајко, мало преобучеш,
да обучеш руво велигданско,
да обучеш руво ђурђевданско,
да те носим, мајко, на пазара,
да не би те некако продаја 50
и неколико пара за тебе узеја,
да не би се, мајко, одужио”.
Па је мајка Ивану говорила:
„Чујеш ли ме, мој луди Иване,
ја сам, сине, врло остарела 55
па нећу ти ни пару чинити,
ни ћу тебе од дуга одужити.
Но ти узни твоју верну љуби,
што сам ти гу ја скоро донела,
она има руво свакојако, 60
па нека се она преобуче,
па гу иоси, сине, на пазара,
она ти је млада и пристала,
оће тебе од дуга одужити".
Па говори Иван своје љубе: 65
„Иди, љубо, у клета камена,
те обучи руво велигданско,
и обучи руво ђурђевданско,
оћу тебе на пазар да носим!”
Брго га је љуба послушала, 70
па отиде у клета камена
те ми отвори шарена сандака,
те извадила руво свакојако,
те обуче руво велигданско,
и обуче руво ђурђевданско; 75
одведе гу на илиш пазара,
па ми вика то младо телалче,
и му даде један жути дукат:
„Да ми викаш кроз илиш пазара
елај, елај, Иванова љуба, 80
цена гу је дванајест иљада!"
Све је Турско и Каурско у земљу гледало,
сал не гледа Туре саратличе,
но ми гледа Иванову љубу,
љубу гледа а паре ми броји. 85
Избројило дванајест иљаде,
па ми дава лудоме Ивану,
те ми узима Иванову љубу,
па гу носи на високе куле.
Кад се бија аксам уватија, 90
ал долете то шарено врапче,
те ми паде на високе куле.
Туре улаза у шарену собу,
оно улаза љубу да пољуби,
врапче поје на високе куле: 95
,,Еј, чујете, Турско и Каурско,
ал чујете, мало и големо,
да ће братац сестру да обљуби!”
Туре знало немушти језика,
ту говори Иванове љубе: 100
„Чујеш ли ме, Иванова љубо,
оћу нешто тебе да те питам,
срамота је брже да ти зборим,
и од бога велика греота,
ама ћаре нема ваља да ти зборим: 105
ал си имала кога од својштине,
али си имала оца или мајку,
или имала некојега брата?”
Па је љуба њему говорила:
„Почем питаш, Туре саратличе, 110
ја ћу тебе право да ти кажем:
имала сам и оца и мајку,
па имала и брата јединога.
оца су ми Турци погубили,
мајку су ми под коње згазили; 115
брата су ми Турци потурчили;
мене су ме они заробили,
и за паре су ме(не) продали”.
Говори гу Туре саратличе:
„Да ти видиш брата јединака, 120
можеш ли га у нечем познати,
не ли има некакв нишана?”
„По нишану, каже, ја би га познала:
кад га мајка на сису имала
лево раме огњем му изгорела, 125
по то, каже, ја би га познала”.
Ту ми свуче Туре саратличе,
ту ми свуче свилене минтане,
те загрће танану кошуљу.
„Ево, каже, моје лево раме 130
да је огњем оно изгорело,
баш ме, истина, Турци потурчили!"
Па се они, каже, загрлили,
да се љубу као брат и сестра.
„Од данас си, каже, моја сестра, 135
и од данас и ја сам твој брате!"
Кад је бија дана освануја,
ту ми излази Туре саратличе,
те ми вика то млада телала,
те му дава та жута дуката, 140
да ми вика лудога Ивана,
те му дође тај луди Иване,
па му вика Туре саратличе:
„На ти, каже, твоју верну љубу,
твоју љубу, моју милу сестру, 145
Просто тебе дванајес иљаде,
и још дванајес што сам заброио,
гледајући моју милу сестру,
од данас ћеш ти мој зет да биднеш".
Од нас песма, а од бога здравље! 150

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 59-62.