Пркос (Љубомир Мирковић)

Пркос  (1894)  Писац: Љубомир Н. Мирковић

Мјесечина блага
Небом пловила,
Мирисава лица
Гране повила.

Испод липе ћилим
Траве зелене,
Сједила је на њој
Драга крај мене.

Уздахе јој вила
Прса пунана,
Ја уздахе срк’о
С рујних усана.

Провириво славуј
Липи кроз грање,
Пољупце нам број’о
Слушо шаптање.

Завидљиву јутрос
Пјесму извио,
Миловање наше
У њој изнио.

Ево се је опет
Нојца спустила,
Мјесечина блага
Небом разлила.

Ходи, злато моје,
Да се љубимо,
Невјери славују
Да пркосимо.

Нека опет сјутра
Пјесму извије, —
Не зна, да га пјесник
Сам разумије.

Бијељина.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девет, број 9, стр. 130.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Н. Мирковић, умро 1906, пре 117 година.