Пркос (Љубомир Мирковић)
| Пркос (1894) Писац: Љубомир Н. Мирковић |
Мјесечина блага
Небом пловила,
Мирисава лица
Гране повила.
Испод липе ћилим
Траве зелене,
Сједила је на њој
Драга крај мене.
Уздахе јој вила
Прса пунана,
Ја уздахе срк’о
С рујних усана.
Провириво славуј
Липи кроз грање,
Пољупце нам број’о
Слушо шаптање.
Завидљиву јутрос
Пјесму извио,
Миловање наше
У њој изнио.
Ево се је опет
Нојца спустила,
Мјесечина блага
Небом разлила.
Ходи, злато моје,
Да се љубимо,
Невјери славују
Да пркосимо.
Нека опет сјутра
Пјесму извије, —
Не зна, да га пјесник
Сам разумије.
Бијељина.
Извор[уреди]
1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девет, број 9, стр. 130.
|