Пријатељи
| Пријатељи Писац: Светолик Ранковић |
Пријатељи
Чудим се ја шта је то !...
Господе Боже милостиви и свети Атанасије, славо моја, и сви Божји угодници!...
Не живимо заједно од јуче, браћо моја.... Ово је већ девета година... и свакад се знало да сам ја ђакон: млађи сам, па то ми је... »Оче Јово«, рекне ми господин прота; »видидер сутра на пијаци каквог доброг шарана... штогод масно, знаш... па донеси мојој кући«. Ја одмах по јутрењу, и не сачекавши да се очитају часови, трчим на пијацу И прелазим од корита кориту, мерећи вичним оком који би од ових белотрбаца био понајподеснији за мог проту... Што ?... Млађи сам, па нек носим!... Чудна ми чуда!...
Или ме отац Сима затекне у цркви, па одмах промени лице: начини се љубазнији... »Оче Јово«, рекне ми и хукне као да је џакове носио, а ја већ знам да је досад цедио шљивовицу с братијом у кафани »код плована« (отац Сима је пио само шљивовицу, а комовицу, вели, није могао ни омирисати, док су сви остали оци одавали велико поштовање само комовици) и гледам само како ће да ме укеба... »Јово, дете моје, испишидер ми ово часком... Кхе, кхе... нешто ме глава боли, па не видим добро. ...« кад а оно цео списак »крешчајемих« и »умерших« и још једна венчаница... Видим да се ту мора писати до мрака, али шта ћу кад сам млађи ?... Слушам и ћутим...
Или ме отац Петар, кад га господин прота одреди да беседи, замоли да му нађем и препишем сходну беседу из ког штампаног зборника... А поп Јовица ме, у оваквом случају, моли и да прочитам слово народу. Вели обневидео је... После он узме беседу од мене и својом руком испише у врху : »Сочинио и пред благочестивим христијаном изговорио слово сије у храму свјатаго Преображенија свјашче ник Јовица Цуца«, па то преда господину проти, да, по надлежности и дужности, пошље Преосвећеном на оцену.
И баш ми нико не понуди ни марјаша части за толике услуге!... Хајде већ господин прота... чим је прота, мора јести шарана, а ђакон је зато, да уме наћи добру рибу... А ја, вала, не бојим се ни самог устабаше рибарског... Ја.... И после тога, брате, оно ми је старешина, њега морам послушати. Али и он је, брате, хришћанин и стар човек, па зна шта је ђаконов стомак!... Бар да ми одвоји репић с којом кашиком истопљеног лука и пилава...
А они други што ?... Њих не морам слушати... Нарочито вребам прилику кад поп Тома замакне у кафану, па одмах за њим и на сто положим цело туце »извода«, а он... шта мислите ?... Ни чашице комовице да ми понуди!... Још да није сам ђаконисао многе године, па да не зна!...
Само ме поп Јовица, оног дана кад му предам изговорену беседу, позове на чашу комовице, али чак његовој кући. Где су обе палилуле, помислим се и увиђам јасно да нема смисла ићи... Али пусто ђаконско срце: зна да му нема више од једне чашице (поп Цуца је велика циција), и опет вуче, вуче...
Елем, тако они мене, као и сваког млађег, слабо зарезују, а добро товаре... А ја се видим да сам млађи, па ћутим... Само по некипут у себи помислим: »Нека вас, обући ћу и ја кадгод тај епитрахиљ, па ћете ми онда платити све ове муке«... Тако то ја мислим, док се једном све друкчије окрете...
Обукли се на краљев дан ми сви и одслужили службу. Кад би при крају, поврвеше у цркву официри и чиновници... Звецкају сабље по глатку камену, по неке ципеле шкрипе, а по неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она множина сама собом, а ми се овамо у олтару устумарали, па се само ћушкамо раменима и грабимо место пред огледалом. Зачешљасмо дуге косе, само господин прота, по обичају, не дирну своје гргураве седе власи...
Изиђосмо кроз царске двери и почесмо благодарење... Ја весео, као обично кад је много света: глас ми звони као чисто сребро, само удешавам да сам у једноме тону с хором. Најпосле изиђем са свећом на амвон и загрмим многољествије... Тада осетих како нека електрична ватра јури кроз мене: горња усница гори као жеравица, па одједном ватра прелети у велики прст десне ноге, па у длан леве руке. Ређам ја: »долгоденственоје и мирноје житије«, ништа... иде добро, али кад подигох глас и узвикнух оно »одољеније«, а тек у грудима нешто пуче, откиде се и баш на самој средини закркља нешто... Ја стрчах са амвона, па у олтар, и ово идење дође ми налик на оно, кад сам у детињству први пут ишао да видим лава, слона, тигра... И сад ми изгледаше да ћу видети нешто ново и необично страшно. И видео сам... читаву локву крви...
Лежим код куће и једнако се чудим чуду: како то Бог милостиви преметну срца моје старије братије, па су сад тако добри, тако услужни и пажљиви према мени!... Обилазе ме сваког, ама баш сваког дана. И како, како ме чудновато гледају!... Чисто не смем да изговорим на што то мени личи... Као да ја нисам сад ђакон и... буди Бог с нама — као да сам већ мртав или сам, рецимо, осуђен на смрт... тако нешто...
Мене, до душе, неки пут текне у срце, нарочито кад зажмири својим малим зеленкастим очима поп Цуца, па ме погледа с много саучешћа, као да би рекао: »Еј, веселниче; још ово који дан си међу нама, па после — со свјатими упокој«... Али ја опет ћутим и радујем се у себи, што су ми ови честити људи тако добри пријатељи...
Кажем жени: »Сад се не бојим да ћу вас оставити самохране, код оваквих пријатеља«. А она ме некако уплашено погледа, засијају се оне лепе црне очи и почну јој тећи бистре вреле капљице низ образе... Ех, што ме је то болело!...
Жена ми је права лепотица. Кад идемо улицом, свако се у њу загледа и видим баш на свачијем лицу мисао: »Лепа женица !« А ја се топим од радости. Па како ми је кад помислим на растанак!...
Прво ми дође у походе поп Цуца. Жали се како је код његове куће невоља: жена му већ две године не устаје с болесничке постеље... Мучи се човек, шта ће!... Лепо је тешио моју жену, миловао моју дечицу и дао им шаку ораја... (Поп Јовица има обичај да »лори« деци ораје, кад их затекне да играју на улици, али одмах тај плен раздаје другим малишанима које сретне на путу!) И са мном већ не може боље бити: као да нисам ђакон... И све ме пита, једе ли ми се што. Ја поменем грожђе из туршије, знајући да је оставио јесенас пуну качицу, а појка врдне очима и промени разговор... Али ме бар теши очински и каже да се не бојим ничега, док ми је оваквих пријатеља... А ја срећан, Боже, и само се чудим како се то људи тако продобрише!
И други ме оци не остављаху, него све један за другим (никад неће по двојица, — чудио сам се и томе) долажаху мојој кући. И сваки вели да је дошао да се наужива, гледајући моју примерну супругу и дечицу... Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто вуче овамо...
Истина, и тешко им је, није вајде. Прота је удовац, а поп Сима се раздвојио са својом женом онако међу собом, на леп начин, а већ Цуца мучи муку две године. Поп Петар има добру жену, али за њега причају свашта... Тако се, ето, само у моме дому живи како је Бог заповедио... То виде људи, мило им, па ми зато и долазе... Али опет се чудим оној необичној промени код моје братије: како ме то одједном сви заволетше!
Тако и ми живимо мирно и славимо Бога: ја се по мало опорављам, а моја жена послује по кући. Свако ми јутро она, кад се врати с пијаце, донесе поздрав или од поп—Симе или од поп-Петра, па често и од самог господина проте. Виђа се с њима на пијаци редовно, и сви јој чине велике услуге... покажу јој где је најбоља говеђина, где је добра и јевтина зелен, и тако... Истина, једном јој недостао грош да плати пасуљ, и она затражи од попСиме на зајам, а он се изговори, да нема и побегне....
А ја лешкарим тако и ћутим и мислим. Управо не мислим, јер за тај посао слабо марим, него ’нако некако осећам да ми се срце леди и стеже, кад погледам моје малишане. Заигра ми јабучица, затрепћу капци на очима и сузе саме потеку... Чудна ствар! Како сам пао у постељу, осећам да могу плакати кад год хоћу. А пре, док иђах на пратње, слушах сваки дан јаук и писку сирочади, која остају без хранитеља, па ништа, — то ме није болело...
Једаред нам дође у походе поп-Петрова жена. Донесе ми понуде, поразговарасмо мало о мојој болести, па се она и моја жена одвојише у кујну, да седе тамо саме и ћаскају. Женска посла! Мени досади лежати самом, а, право да кажем, заголица ме и нека радозналост: шта ли жене говоре кад су саме. Уђем у другу собу и наместим ухо на врата што воде у кујну... Моја жена прича и хвали се нашим пријатељима како нас обилазе и воле... Попадија нека вешта жена, па је стаде запиткивати: те ово те оно, док сазнаде што јој је требало.
— Ама, здравља ти, Кајо, зар сте обоје тако слепи, да не видите са чега је то? — узвикну попадија и пљесну длановима.
Моја жена ћуташе, али су јој морале бити очи речите, кад попадија настави:
— Нашли сте пријатеље!... Они се смуцају ту због тебе, сејо моја, и једва чекају да онај јадник издахне...
Више нисам слушао... Отрчао сам на свој кревет, покрио се чак преко главе и тако сам ћутао, ћутао до мркле ноћи... После сам почео да мислим, није вајде, мора се!... Али како да мислим ! Пред очима непрестано играју и пролећу неке црне лоптице, а глава штреца и завија, завија, завија... И осетих се самохран и немоћан као сухо дрво у пустињи... Све око мене мрачно, пусто, одвратно ... Ни једне искрене душе, ни једног топлог срца, ни једног пријатељског погледа !... Сам, одвојен, избачен из велике заједнице, кроз дан два можда уништен сасвим... Је ли могуће! ?... Живота, живота хоћу!... Скочих с постеље, обукох се и одох лекару...
И ево ме. Ко је мислио да ћу се после оноликих јучерашњих мука данас овако весео враћати од Преосвећенога!... Та ја ћу сутра добити епитрахиљ и добру шумску парохију. На част им град с многобројним пријатељима и познаницима!... Лекар ми јамчи да ћу се опоравити.
Хе-хе... а господин прота и братија мишљаху друкчије... хе-хе-хе... Ђаволи смо и ми ђакони, и ако смо млађи...
Извор[уреди]
Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 75-82, ИП "Народна просвета", Београд
|