Prijatelji
| Prijatelji Pisac: Svetolik Ranković |
Prijatelji
Čudim se ja šta je to !...
Gospode Bože milostivi i sveti Atanasije, slavo moja, i svi Božji ugodnici!...
Ne živimo zajedno od juče, braćo moja.... Ovo je već deveta godina... i svakad se znalo da sam ja đakon: mlađi sam, pa to mi je... »Oče Jovo«, rekne mi gospodin prota; »vidider sutra na pijaci kakvog dobrog šarana... štogod masno, znaš... pa donesi mojoj kući«. Ja odmah po jutrenju, i ne sačekavši da se očitaju časovi, trčim na pijacu I prelazim od korita koritu, mereći vičnim okom koji bi od ovih belotrbaca bio ponajpodesniji za mog protu... Što ?... Mlađi sam, pa nek nosim!... Čudna mi čuda!...
Ili me otac Sima zatekne u crkvi, pa odmah promeni lice: načini se ljubazniji... »Oče Jovo«, rekne mi i hukne kao da je džakove nosio, a ja već znam da je dosad cedio šljivovicu s bratijom u kafani »kod plovana« (otac Sima je pio samo šljivovicu, a komovicu, veli, nije mogao ni omirisati, dok su svi ostali oci odavali veliko poštovanje samo komovici) i gledam samo kako će da me ukeba... »Jovo, dete moje, ispišider mi ovo časkom... Khe, khe... nešto me glava boli, pa ne vidim dobro. ...« kad a ono ceo spisak »kreščajemih« i »umerših« i još jedna venčanica... Vidim da se tu mora pisati do mraka, ali šta ću kad sam mlađi ?... Slušam i ćutim...
Ili me otac Petar, kad ga gospodin prota odredi da besedi, zamoli da mu nađem i prepišem shodnu besedu iz kog štampanog zbornika... A pop Jovica me, u ovakvom slučaju, moli i da pročitam slovo narodu. Veli obnevideo je... Posle on uzme besedu od mene i svojom rukom ispiše u vrhu : »Sočinio i pred blagočestivim hristijanom izgovorio slovo sije u hramu svjatago Preobraženija svjašče nik Jovica Cuca«, pa to preda gospodinu proti, da, po nadležnosti i dužnosti, pošlje Preosvećenom na ocenu.
I baš mi niko ne ponudi ni marjaša časti za tolike usluge!... Hajde već gospodin prota... čim je prota, mora jesti šarana, a đakon je zato, da ume naći dobru ribu... A ja, vala, ne bojim se ni samog ustabaše ribarskog... Ja.... I posle toga, brate, ono mi je starešina, njega moram poslušati. Ali i on je, brate, hrišćanin i star čovek, pa zna šta je đakonov stomak!... Bar da mi odvoji repić s kojom kašikom istopljenog luka i pilava...
A oni drugi što ?... Njih ne moram slušati... Naročito vrebam priliku kad pop Toma zamakne u kafanu, pa odmah za njim i na sto položim celo tuce »izvoda«, a on... šta mislite ?... Ni čašice komovice da mi ponudi!... Još da nije sam đakonisao mnoge godine, pa da ne zna!...
Samo me pop Jovica, onog dana kad mu predam izgovorenu besedu, pozove na čašu komovice, ali čak njegovoj kući. Gde su obe palilule, pomislim se i uviđam jasno da nema smisla ići... Ali pusto đakonsko srce: zna da mu nema više od jedne čašice (pop Cuca je velika cicija), i opet vuče, vuče...
Elem, tako oni mene, kao i svakog mlađeg, slabo zarezuju, a dobro tovare... A ja se vidim da sam mlađi, pa ćutim... Samo po nekiput u sebi pomislim: »Neka vas, obući ću i ja kadgod taj epitrahilj, pa ćete mi onda platiti sve ove muke«... Tako to ja mislim, dok se jednom sve drukčije okrete...
Obukli se na kraljev dan mi svi i odslužili službu. Kad bi pri kraju, povrveše u crkvu oficiri i činovnici... Zveckaju sablje po glatku kamenu, po neke cipele škripe, a po neki se đonovi jako vuku preko kamena, pa se čuje samo čepanje prstiju, šušti I bruji ona množina sama sobom, a mi se ovamo u oltaru ustumarali, pa se samo ćuškamo ramenima i grabimo mesto pred ogledalom. Začešljasmo duge kose, samo gospodin prota, po običaju, ne dirnu svoje grgurave sede vlasi...
Iziđosmo kroz carske dveri i počesmo blagodarenje... Ja veseo, kao obično kad je mnogo sveta: glas mi zvoni kao čisto srebro, samo udešavam da sam u jednome tonu s horom. Najposle iziđem sa svećom na amvon i zagrmim mnogoljestvije... Tada osetih kako neka električna vatra juri kroz mene: gornja usnica gori kao žeravica, pa odjednom vatra preleti u veliki prst desne noge, pa u dlan leve ruke. Ređam ja: »dolgodenstvenoje i mirnoje žitije«, ništa... ide dobro, ali kad podigoh glas i uzviknuh ono »odoljenije«, a tek u grudima nešto puče, otkide se i baš na samoj sredini zakrklja nešto... Ja strčah sa amvona, pa u oltar, i ovo idenje dođe mi nalik na ono, kad sam u detinjstvu prvi put išao da vidim lava, slona, tigra... I sad mi izgledaše da ću videti nešto novo i neobično strašno. I video sam... čitavu lokvu krvi...
Ležim kod kuće i jednako se čudim čudu: kako to Bog milostivi premetnu srca moje starije bratije, pa su sad tako dobri, tako uslužni i pažljivi prema meni!... Obilaze me svakog, ama baš svakog dana. I kako, kako me čudnovato gledaju!... Čisto ne smem da izgovorim na što to meni liči... Kao da ja nisam sad đakon i... budi Bog s nama — kao da sam već mrtav ili sam, recimo, osuđen na smrt... tako nešto...
Mene, do duše, neki put tekne u srce, naročito kad zažmiri svojim malim zelenkastim očima pop Cuca, pa me pogleda s mnogo saučešća, kao da bi rekao: »Ej, veselniče; još ovo koji dan si među nama, pa posle — so svjatimi upokoj«... Ali ja opet ćutim i radujem se u sebi, što su mi ovi čestiti ljudi tako dobri prijatelji...
Kažem ženi: »Sad se ne bojim da ću vas ostaviti samohrane, kod ovakvih prijatelja«. A ona me nekako uplašeno pogleda, zasijaju se one lepe crne oči i počnu joj teći bistre vrele kapljice niz obraze... Eh, što me je to bolelo!...
Žena mi je prava lepotica. Kad idemo ulicom, svako se u nju zagleda i vidim baš na svačijem licu misao: »Lepa ženica !« A ja se topim od radosti. Pa kako mi je kad pomislim na rastanak!...
Prvo mi dođe u pohode pop Cuca. Žali se kako je kod njegove kuće nevolja: žena mu već dve godine ne ustaje s bolesničke postelje... Muči se čovek, šta će!... Lepo je tešio moju ženu, milovao moju dečicu i dao im šaku oraja... (Pop Jovica ima običaj da »lori« deci oraje, kad ih zatekne da igraju na ulici, ali odmah taj plen razdaje drugim mališanima koje sretne na putu!) I sa mnom već ne može bolje biti: kao da nisam đakon... I sve me pita, jede li mi se što. Ja pomenem grožđe iz turšije, znajući da je ostavio jesenas punu kačicu, a pojka vrdne očima i promeni razgovor... Ali me bar teši očinski i kaže da se ne bojim ničega, dok mi je ovakvih prijatelja... A ja srećan, Bože, i samo se čudim kako se to ljudi tako prodobriše!
I drugi me oci ne ostavljahu, nego sve jedan za drugim (nikad neće po dvojica, — čudio sam se i tome) dolažahu mojoj kući. I svaki veli da je došao da se nauživa, gledajući moju primernu suprugu i dečicu... Tom prilikom se svi žale mojoj ženi, kako im se ne mili svoja kuća, kako ih sve nešto vuče ovamo...
Istina, i teško im je, nije vajde. Prota je udovac, a pop Sima se razdvojio sa svojom ženom onako među sobom, na lep način, a već Cuca muči muku dve godine. Pop Petar ima dobru ženu, ali za njega pričaju svašta... Tako se, eto, samo u mome domu živi kako je Bog zapovedio... To vide ljudi, milo im, pa mi zato i dolaze... Ali opet se čudim onoj neobičnoj promeni kod moje bratije: kako me to odjednom svi zavoletše!
Tako i mi živimo mirno i slavimo Boga: ja se po malo oporavljam, a moja žena posluje po kući. Svako mi jutro ona, kad se vrati s pijace, donese pozdrav ili od pop—Sime ili od pop-Petra, pa često i od samog gospodina prote. Viđa se s njima na pijaci redovno, i svi joj čine velike usluge... pokažu joj gde je najbolja goveđina, gde je dobra i jevtina zelen, i tako... Istina, jednom joj nedostao groš da plati pasulj, i ona zatraži od popSime na zajam, a on se izgovori, da nema i pobegne....
A ja leškarim tako i ćutim i mislim. Upravo ne mislim, jer za taj posao slabo marim, nego ’nako nekako osećam da mi se srce ledi i steže, kad pogledam moje mališane. Zaigra mi jabučica, zatrepću kapci na očima i suze same poteku... Čudna stvar! Kako sam pao u postelju, osećam da mogu plakati kad god hoću. A pre, dok iđah na pratnje, slušah svaki dan jauk i pisku siročadi, koja ostaju bez hranitelja, pa ništa, — to me nije bolelo...
Jedared nam dođe u pohode pop-Petrova žena. Donese mi ponude, porazgovarasmo malo o mojoj bolesti, pa se ona i moja žena odvojiše u kujnu, da sede tamo same i ćaskaju. Ženska posla! Meni dosadi ležati samom, a, pravo da kažem, zagolica me i neka radoznalost: šta li žene govore kad su same. Uđem u drugu sobu i namestim uho na vrata što vode u kujnu... Moja žena priča i hvali se našim prijateljima kako nas obilaze i vole... Popadija neka vešta žena, pa je stade zapitkivati: te ovo te ono, dok saznade što joj je trebalo.
— Ama, zdravlja ti, Kajo, zar ste oboje tako slepi, da ne vidite sa čega je to? — uzviknu popadija i pljesnu dlanovima.
Moja žena ćutaše, ali su joj morale biti oči rečite, kad popadija nastavi:
— Našli ste prijatelje!... Oni se smucaju tu zbog tebe, sejo moja, i jedva čekaju da onaj jadnik izdahne...
Više nisam slušao... Otrčao sam na svoj krevet, pokrio se čak preko glave i tako sam ćutao, ćutao do mrkle noći... Posle sam počeo da mislim, nije vajde, mora se!... Ali kako da mislim ! Pred očima neprestano igraju i proleću neke crne loptice, a glava štreca i zavija, zavija, zavija... I osetih se samohran i nemoćan kao suho drvo u pustinji... Sve oko mene mračno, pusto, odvratno ... Ni jedne iskrene duše, ni jednog toplog srca, ni jednog prijateljskog pogleda !... Sam, odvojen, izbačen iz velike zajednice, kroz dan dva možda uništen sasvim... Je li moguće! ?... Života, života hoću!... Skočih s postelje, obukoh se i odoh lekaru...
I evo me. Ko je mislio da ću se posle onolikih jučerašnjih muka danas ovako veseo vraćati od Preosvećenoga!... Ta ja ću sutra dobiti epitrahilj i dobru šumsku parohiju. Na čast im grad s mnogobrojnim prijateljima i poznanicima!... Lekar mi jamči da ću se oporaviti.
He-he... a gospodin prota i bratija mišljahu drukčije... he-he-he... Đavoli smo i mi đakoni, i ako smo mlađi...
Izvor
[uredi]Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 75-82, IP "Narodna prosveta", Beograd
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|