Прича (Момчило Настасијевић)
| Прича Писац: Момчило Настасијевић |
1
Јесен по нашем врту
сметове лишћа снела,
те раскошна ти коса,
и набори одела,
дах веју помрла биља.
А у нама певају миља;
радосни, руку под руку,
газимо по злату.
2
Вештица зима
на нашем настани се брегу,
скамени гору и воду,
и тици крила.
Те сура пољем
лута звер.
и гавран сам
црни се по снегу.
3
Ми хорно,
руку под руку;
на срцу топло,
шкрипи под ногама снег, -
земљом нам застрта свила.
4
Па пролеће над нама
плаветна рашири крила;
са тајне спаде скрама,
сном букну у биљку клица,
и заромори гора,
и запева тица.
5
Ми тихо,
руку под руку,
румен док лета
избија на плод
и зреле ливаде зричу.
6
Јесени сви злата,
белине зима,
плаветнила пролети,
ру̏мēни лета,
чудну причамо причу.
Извор[уреди]
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 235-236
|