Прича
Цела ти си прича о жени што вечно
Тражи нова сунца и болове нове,
Да јој заре или муче тело млечно,
Да снујући јаву остварују снове.
Сфинге свих Едипа у теби су скупа,
Крв свих славних жена у недрима снива;
Жудна су ти уста као златна купа
Где са соком смрти сок се среће слива.
Твој пољубац модре завесе расклапа:
Видим кип мраморни за кипом се ниже
И векова чар се сав у теби стапа
И крајња се доба тихим шумом ближе;
И душе цветова дах мирисни проспу
И крадом затрепте предзнаци горчина
Звездама пурпурним удови се оспу
И зазвони свечан псалам: »Из дубина.«
Тада се губе тела, а боје се стичу;
Ја тад твога сјаја огледало значим
Што скупља све сени што се нама мичу
И чар свих времена у себе увлачим.
Кроз тебе векови вековима кричу.
(Без датума)
