Прича о ђаволу
| Прича о ђаволу Писац: Милета Јакшић |
ПРИЧА О ЂАВОЛУ
Истерао у пролеће сељак краву на пашу.
Беху ту, одмах иза села, простране ливаде и пашњаци с лепом зеленом травом, а иза њих, даље, велики рит.
Јутро беше лепо, сјајно, тихо.
Из села се чуло кукурекање петлова и блејање јагањаца. По зеленим рудинама растурили се бели чопори гусака.
У риту, одмах с краја, према селу, заклоњен врбовим џбуном, на једној џомби, седео је ђаво. Џомба му беше престо, а рит царство. Ту беше све живо и весело. Око њега и далеко иза њега, из загрејаног рита, јечао је крекет жаба и звонило жалостиво укање жабаца. Трска је листала, а локвањ је тихо љуљао свој бели цвет на води.
Ђаво је седео, па је, од дуга времена, на доколици, узео једну трску и правио карабу.
Кад је сељак дотерао краву близу, под сами рит, ђаво погледа и прекиде посао.
Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село.
„Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу, а да јој се нешто деси какво зло, онда ћу ја бити крив. Увек је ђаво крив.“
И ђаво се наљути, али после одмахне главом, узе карабу и стаде да свира.
Кад он засвира, а крава, што је ту пасла, подиже главу и ослушну. Чуше га и неке роде и чапље што су се ту десиле крај рита, чуше га и жабе и гуштери у трави, па стадоше и притајише се, претворивши се у уво.
Ђаво је свирао вешто, тако лепо да су сви били занесени, очарани.
А када ђаво, после једне или две песме, окрете да свира некакву игру, све их обузе чудан немир, дрхтавица нека уђе им у ноге, и ноге — хоћенеће — почеше саме да се подижу, као даје под њима земља горела и пекла их.
Роде и чапље почеше да скачу и заплећу ногама; гуштери и жабе исправише се, начинише коло, почеше да цупкају својим стражњим ножицама, да скакућу и одскакују високо, лако, као да су од гуме.
Чак и крава, онако тешка, гломазна, ма колико да се опирала, поче да поскакује и одскакује, да ђипа, да се рита, да се окреће уокруг као да је добила вртоглавицу, док није, окрећући се све унатрашке, загазила у рит и заглибила се у муљ са све четири ноге преко колена.
Ђаво се смешио од задовољства, гледајући њихову игру, али када се крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку.
Свирка се прекиде, прекиде се и игра. Сви попадаше од умора, па онда ђипише: роде и чапље од страха одлетеше далеко, гуштери шмугнуше у рупе, жабе поскакаше у воду бојећи се да се не понови с њима то чудо што их је малочас снашло, а крава рикаше тако жалостиво и гласно да се чуло чак у село.
Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву.
— Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу извучем напоље, па ће људи једаред и мени казати хвала...
И ђаво се одупре, па изгура краву на обалу.
А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече:
— А, гле! извукла се — хвала Богу!...
Извор[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|