Priča o đavolu
| Priča o đavolu Pisac: Mileta Jakšić |
PRIČA O ĐAVOLU
Isterao u proleće seljak kravu na pašu.
Behu tu, odmah iza sela, prostrane livade i pašnjaci s lepom zelenom travom, a iza njih, dalje, veliki rit.
Jutro beše lepo, sjajno, tiho.
Iz sela se čulo kukurekanje petlova i blejanje jaganjaca. Po zelenim rudinama rasturili se beli čopori gusaka.
U ritu, odmah s kraja, prema selu, zaklonjen vrbovim džbunom, na jednoj džombi, sedeo je đavo. Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca. Trska je listala, a lokvanj je tiho ljuljao svoj beli cvet na vodi.
Đavo je sedeo, pa je, od duga vremena, na dokolici, uzeo jednu trsku i pravio karabu.
Kad je seljak doterao kravu blizu, pod sami rit, đavo pogleda i prekide posao.
Seljak je molio Boga da mu pričuva kravu dok se on ne vrati, pa ode nekim poslom natrag u selo.
„Eto!“ — mislio je đavo — „ovaj moli Boga da Mu sačuva kravu, i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da zahvali Bogu, a da joj se nešto desi kakvo zlo, onda ću ja biti kriv. Uvek je đavo kriv.“
I đavo se naljuti, ali posle odmahne glavom, uze karabu i stade da svira.
Kad on zasvira, a krava, što je tu pasla, podiže glavu i oslušnu. Čuše ga i neke rode i čaplje što su se tu desile kraj rita, čuše ga i žabe i gušteri u travi, pa stadoše i pritajiše se, pretvorivši se u uvo.
Đavo je svirao vešto, tako lepo da su svi bili zaneseni, očarani.
A kada đavo, posle jedne ili dve pesme, okrete da svira nekakvu igru, sve ih obuze čudan nemir, drhtavica neka uđe im u noge, i noge — hoćeneće — počeše same da se podižu, kao daje pod njima zemlja gorela i pekla ih.
Rode i čaplje počeše da skaču i zapleću nogama; gušteri i žabe ispraviše se, načiniše kolo, počeše da cupkaju svojim stražnjim nožicama, da skakuću i odskakuju visoko, lako, kao da su od gume.
Čak i krava, onako teška, glomazna, ma koliko da se opirala, poče da poskakuje i odskakuje, da đipa, da se rita, da se okreće uokrug kao da je dobila vrtoglavicu, dok nije, okrećući se sve unatraške, zagazila u rit i zaglibila se u mulj sa sve četiri noge preko kolena.
Đavo se smešio od zadovoljstva, gledajući njihovu igru, ali kada se krava zaglibila, pa začuđeno, sva zaduvana, pogledala oko sebe ne razumevajući šta to s njom bi — đavo prsne u grohotan smeh, razglavi vilice tako da više nije mogao da nastavi svirku.
Svirka se prekide, prekide se i igra. Svi popadaše od umora, pa onda đipiše: rode i čaplje od straha odleteše daleko, gušteri šmugnuše u rupe, žabe poskakaše u vodu bojeći se da se ne ponovi s njima to čudo što ih je maločas snašlo, a krava rikaše tako žalostivo i glasno da se čulo čak u selo.
Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je. Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe ljude da izvuku kravu.
— E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!... A ko je terao da igra?... 3ar je to za nju?... Nego, ded, da ja nju izvučem napolje, pa će ljudi jedared i meni kazati hvala...
I đavo se odupre, pa izgura kravu na obalu.
A kad seljak s ljudima dođe pa vide kravu na suvu, reče:
— A, gle! izvukla se — hvala Bogu!...
Izvor
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.
|