Прича о змији

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Бојић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Прича о змији
Писац: Милутин Бојић



Прича о змији



Усахнух без бола, а ватрени пијук

Лубању ми дроби и мозак ми кида,

У празноме срцу свира страха фијук,

А рођена душа без суза ми рида.


Тежак опор мирис, пун леша и смоле,

Дави ме, а ваздух сумпораст и топал

Недра ми и усне и мишице голе

Камени ко меко дрво речни опал.


Опијен опажам једну белу змију

У ковитлац јури, језиком палаца.

Њене беле очи у мраку ме пију

А модар јој језик на ме отров баца.


Бескрајна и хладна око мога чела

Обвила се трипут. Крв у мозгу кључа:

Нит бескрајних мисли у њему се сплела,

А свест пуна мрака јауче без луча.


Измучен тим хладним, чудним венцем сена,

Хиљаду идеја у свом мозгу чујем,

Но све се растура у мехуре пене,

А на самог себе ја у бесу пљујем.


Цео свет идеја што навире током,

Рођеним Мојсијем замрзнут, не тече,

Проклет да рођењем заврши се роком

И да првом капи своју немоћ рече.


О, како је страшна та змија што креће

И ритам и мисли, а крила им реже;

Данима ме мучи: пружа славе цвеће,

Но чим пружи руку, цвеће није свеже.


Немоћан да свучем тог кепечког џина,

Пуштам да ме кроз мрак кô Улиса води,

А Харон, док лаје празним Адом псина,

У књигу без страна дан за даном своди.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.