Priča o zmiji
| Priča o zmiji Pisac: Milutin Bojić |
Usahnuh bez bola, a vatreni pijuk
Lubanju mi drobi i mozak mi kida,
U praznome srcu svira straha fijuk,
A rođena duša bez suza mi rida.
Težak opor miris, pun leša i smole,
Davi me, a vazduh sumporast i topal
Nedra mi i usne i mišice gole
Kameni ko meko drvo rečni opal.
Opijen opažam jednu belu zmiju
U kovitlac juri, jezikom palaca.
Njene bele oči u mraku me piju
A modar joj jezik na me otrov baca.
Beskrajna i hladna oko moga čela
Obvila se triput. Krv u mozgu ključa:
Nit beskrajnih misli u njemu se splela,
A svest puna mraka jauče bez luča.
Izmučen tim hladnim, čudnim vencem sena,
Hiljadu ideja u svom mozgu čujem,
No sve se rastura u mehure pene,
A na samog sebe ja u besu pljujem.
Ceo svet ideja što navire tokom,
Rođenim Mojsijem zamrznut, ne teče,
Proklet da rođenjem završi se rokom
I da prvom kapi svoju nemoć reče.
O, kako je strašna ta zmija što kreće
I ritam i misli, a krila im reže;
Danima me muči: pruža slave cveće,
No čim pruži ruku, cveće nije sveže.
Nemoćan da svučem tog kepečkog džina,
Puštam da me kroz mrak kô Ulisa vodi,
A Haron, dok laje praznim Adom psina,
U knjigu bez strana dan za danom svodi.
|