Пригодом двадесетпетогодишњице ослобођења Бара
Четврт вјека навршујеш, Бару,
Од новога твога препорода;
Од кад ти је синула слобода,
Од кад доби Господара свог!
Триста љета дворио си цару,
Трпећ' муке бјесних јаничара,
Док ти судба даде Господара,
Да те спасе из очаја твог.
Твоји синци звали су се раја,
Клањали се беговима смјерно,
Подносећи мука неизмјерно,
Од свуда их био црни мрак.
Чекали су, да се лише ваја,
Чекали су, да им зора сване,
Слободице сунце да им гране;
Да им с неба сине свети зрак.
Бог се смили на уздахе њине,
Те им посла српска владаоца
И рече им: „ево вашег оца,
Он ће да вам стиша горки плач;
Он ће ропске растурити тмине
И опростит не сносивих мука;
Његова је осветница рука,
У њој блиста Обилићев мач.
Он ће натаћ' на твој бедем горди
Српски барјак, да се вије славно,
Под Душаном где се вијо давно,
Истом славом да се вије сад.
Харни вјечно осветници ћорди,
Витешкога књаза Господара,
Са молитвом срчанога жара
Једногласно кликнимо у склад:
Боже свети! дуговјечно живи
Књаз Николу, нашег владаоца,
Кога си нам подао за оца,
За кога смо справни живот дат!
А ти, Бару, узгајај и живи
Дичне синке своме милом роду,
Да чувају вјеру и слободу,
Ту најљепшу Божју благодат.
|
Бар, 1903., Мило Јововић, „Голуб“, број 16., у Сомбору, 15. октобра 1903., стр. 250.