Тужној мени (Милица се с’ собом разговара),
То је грозно, ако људе Бог овако кара!
Здрав је, веле, а и млад је, то му очи кажу,
Пак сјетује, Приб сјетује, речи се не слажу!
Он је мудар, најоштрија међ јуношам глава, 5
Љупка кротост свим је знана његови нарава.
Украшен је и језици - та шта би му било?
Обишо је и градова, стране земље крило.
Приб да тужи! Више иштем, и више ми смета,
Да му није - није, веле - срећа чим узета? 10
Но несретан, ах и Богу, он се мени каже!
Мисли мени свашто шапћу, луч у магли траже.
Он је признат код велмоги, вјешт свакоме стању;
Недостојан, подлежати таквом сјетовању.
Има своји, кажу да је рода господскога, 15
Да и није може славу почети од свога.
Нетко га је обидио, шта ли му се неће?
Шта ли му се паче хоће, кад презире цвеће?
Платила би много нешта, да ми се докаже,
Но да за то нитко не зна, ни онај ко каже. 20
Мени би се нешта ктело, то знам да свак знаде,
Но да ласно ко погоди, тога не имаде.
Ја не марим за изборни излишество јела,
Мој се гортан не лакоми на рујна, ни б’јела.
Чист’ од’јело, то је доста, да т’јело прикрива, 25
Жиље добро, ако с’ у њем здраво спи и снива,
Шетати се и возати? То нек’ чине празни,
Раскошником пљесанија, игре, лици блазни.
Мудричање уди здравју, пјелу даје сушу,
И најбољу ружно гади свјатошество душу, 30
Миловидност на што моме, да све пл’јени стасу?
Мало добра, да ми с’ име распадне по гласу.
Ја не иштем величија, нек’ буде познато,
Ни за Бога нашег вјена, не марим за злато.
А да зашто мариш дакле? - нетко ме већ пита, 35
Ил’ си простак, или гори од худог несита;
Здравје, мир и потребно, то нек’ ми се даде,
Пак слободно излишество нек’ ми се све краде;
Само дјева чувствитељна да ме њежно љуби,
Срећи мојој шта адови тада могу зуби? 40
