Tužnoj meni (Milica se s’ sobom razgovara),
To je grozno, ako ljude Bog ovako kara!
Zdrav je, vele, a i mlad je, to mu oči kažu,
Pak sjetuje, Prib sjetuje, reči se ne slažu!
On je mudar, najoštrija međ junošam glava, 5
Ljupka krotost svim je znana njegovi narava.
Ukrašen je i jezici - ta šta bi mu bilo?
Obišo je i gradova, strane zemlje krilo.
Prib da tuži! Više ištem, i više mi smeta,
Da mu nije - nije, vele - sreća čim uzeta? 10
No nesretan, ah i Bogu, on se meni kaže!
Misli meni svašto šapću, luč u magli traže.
On je priznat kod velmogi, vješt svakome stanju;
Nedostojan, podležati takvom sjetovanju.
Ima svoji, kažu da je roda gospodskoga, 15
Da i nije može slavu početi od svoga.
Netko ga je obidio, šta li mu se neće?
Šta li mu se pače hoće, kad prezire cveće?
Platila bi mnogo nešta, da mi se dokaže,
No da za to nitko ne zna, ni onaj ko kaže. 20
Meni bi se nešta ktelo, to znam da svak znade,
No da lasno ko pogodi, toga ne imade.
Ja ne marim za izborni izlišestvo jela,
Moj se gortan ne lakomi na rujna, ni b’jela.
Čist’ od’jelo, to je dosta, da t’jelo prikriva, 25
Žilje dobro, ako s’ u njem zdravo spi i sniva,
Šetati se i vozati? To nek’ čine prazni,
Raskošnikom pljesanija, igre, lici blazni.
Mudričanje udi zdravju, pjelu daje sušu,
I najbolju ružno gadi svjatošestvo dušu, 30
Milovidnost na što mome, da sve pl’jeni stasu?
Malo dobra, da mi s’ ime raspadne po glasu.
Ja ne ištem veličija, nek’ bude poznato,
Ni za Boga našeg vjena, ne marim za zlato.
A da zašto mariš dakle? - netko me već pita, 35
Il’ si prostak, ili gori od hudog nesita;
Zdravje, mir i potrebno, to nek’ mi se dade,
Pak slobodno izlišestvo nek’ mi se sve krade;
Samo djeva čuvstviteljna da me nježno ljubi,
Sreći mojoj šta adovi tada mogu zubi? 40
