Пречиста Марија и свети Арханђео у рају и паклу

Моли Бога пречиста Госпођа,
На камену престолу божијем,
Молила се за седам година:
»Дај ми Боже, од твог раја кључе,
Од твог раја и црнога пакла
И дај мени милог брата мога
Брата мога, свеца Аранђела,
Који носи и оставља душе,
Да ја виђу по твом рају душе
И по оном јаду неситоме.«
Молила се и умолила се:
Бог јој даде од свог раја кључе
И од оног јада неситога,
Па пођоше до два светитеља
И на једна врата долазише,
Од онога јада неситога
Ал' ту плива лијепа ђевојка,
Она плива по јаду неситом,
Мушко чедо у рукама носа,
Онда вели пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је она лијепа ђевојка?
Шта је љуто Богу згријешила?
Кад је била на оном свијету,
На свијету оном лаживоме,
Шта је она Богу згријешила?«
Говори јој светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо!
Она што је лијепа дјевојка,
Згр'јешила је на лажном свијету:
Јединица у матере била,
Па чувала овце у планини,
Код оваца чедо задобила,
Па је своје чедо удавила,
У турско га гробље укопала,
То ј' ђевојка Богу згријешила,
Те сад плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
Па отале свеци полазише
и још једна врата отворише,
Од онога јада неситога,
Ал' ту плива једно момче младо
По ономе јаду неситоме,
Горе њему руке до рамена,
Горе њему косе до очију,
Горе њему ноге до кољена,
Проговара пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је оно момче згријешило,
Кад је било на оном свијету,
На свијету оном лаживоме?«
Говори јој светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо
Јест то момче Богу згријешило,
Кад је било на лажноме св'јету,
Богодарну обљубило куму,
Узело је за вјерну љубу;
С тога плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише,
И још једна врата отворише,
Од онога јада неситога,
Кад по њему једна баба плива,
Саставила зубе и кољена,
У зубима комад овсенице,
Онда вели пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је она баба згријешила,
Кад је била на оном свијету?«
Проговара светац Аранђеле:
»Моја сестро, пречиста Госпођо!
Она јесте бака згријешила,
Кад је била на лажноме св'јету:
Врло згодна и богата била,
Па кад свеци земљу облазише,
Свети Петар и Свети Никола,
Заискаше хљеба бијелога,
Заискаше сира и млијека,
Не да бака хљеба бијелога,
Не да бака сира ни млијека,
Већ ртима што је закувала,
Оно ти је свецим' изнијела;
То је баба Богу згријешила,
Па сад плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
Отале су свеци полазили,
И још једна врата отворили,
Од онога јада неситога;
Ал' ту плива један старац стари,
Саставио зубе и кољена,
О Брату му млинско коло виси,
А у руци млински кантар носи,
И он плива по јаду неситом.
Говорила пречиста Госпођа;
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је они старац згријешио?
О врату му млинско коло виси,
у рукама млински кантар носи!
Шта је старац Богу згријешио,
Кад је био на ономе св'јету?«
Говорио светац Аранђеле:
»Моја сестро, пречиста Госпођо!
Јесте онај старац згријешио,
Кад је био на ономе св'јету:
Трипут млинар у вијеку био,
По три ујма од једног узимо;
Заплакала многа сиротиња,
Па сад плива по јаду неситом,
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише,
И још једна врата отворише
Од оног јада неситога,
Ал' ту плива једна невјестица,
Једна страна потавњела лица,
А друга је у ранама грдним,
Све у црну огрезнула крвцу.
Проговара пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је она невјестица млада?
Шта је она Богу згријешила,
Кад је била на оном свијету?«
Проговара светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо!
Јесте она невјестица млада,
Јесте она Богу згријешила.
Кад је била на ономе св'јету:
Крчмарица у вијеку била,
У механи продавала вино
И у вино воду приљевала,
Продавала за дукате жуте;
Што је њојзи потавњело лице,
Вијернога имала је друга
Али њојзи врло мало било,
И другом је допушћала лице;
Што је њојзи лице у ранама
И у црној крви огрезнуло,
Турски су је изгрискали зуби;
То је она Богу згријешила,
Те сад плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише
И још једна врата отворише,
Од онога јада неситога,
Ал' ту плива једна баба стара,
Чабар сира на рамену носе,
Вржбу масла под пазухом вуче.
Говорила пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је она баба згријешила
На ономе лаживом св'јету?«
Говори јој светац Аранђеле;
»Моја сестро, пречиста Госпођо!
Јесте она баба згријешила,
Кад је била на ономе св'јету:
Врло згодна и богата била,
Имала је свашта на свијету,
Ал' је њојзи врло мало било,
Она ишла на туђе торове,
На торове чине наметала,
Туђу муку себи прибирала,
Цвијељала многу сјеротињу;
То је баба Богу згријешила.
Па сад плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише
И још једна врата отворише
Од онога јада неситога,
Ал' ту плива јоште старац један,
Горе њему косе до очију,
И бијеле руке до рамена,
Обадвије ноге до кољена,
Онда вели пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта је они старац згријешио?
Те му горе косе до очију,
И бијеле руке до рамена,
Обадвије ноге до кољена.«
Говори јој светац Аранђеле:
»Што му горе косе до очију,
У хајдуке у горици био,
Бијелу је цркву поробио
И црквено благо односио;
Што му горе руке до рамена.
Беговске је дворе попалио,
Штетовала млога сјеротиња;
Што му ноге горе до кољена.
Њима био и оца и мајку;
То је старац Богу згријешио,
Кад је био на лаживом св'јету,
Па сад плива по јаду неситом
И пливаће до божијег суда”.
И отале свеци полазише
И још једна врата отворише
Од онога јада неситога,
Ту пливају двоје ђеце лудо,
Пренејачки, од годину дана,
Пиште ђеца по јаду неситом;
Онда вели пречиста Госпођа:
»А мој брате, светац Аранђеле!
Шта су она ђеца згријешила,
Кад су била на ономе св'јету.«
Говори јој светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо!
Нису она ђеца згријешила,
Већ ђетиње мајке милоснице.
Прије мајке ђеца престављена,
У рају су била постављена,
Ал' њихове мајке згријешише:
У неђељу дворе метијаху,
Преслицама много предијаху,
И на стану много поткаваху,
Па неђељи тужно додијаше,
Неђеља се Богу замолила
Те и оне младе обољеше,
Обољеше, па се преставише;
Пред мајке су ђеца исходила,
Да преведу душе материне
У онога раја бијелога,
Не могоше душа пренијети,
Веће с мајком у јаде падоше;
Те пливају по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише
И још једна врата отпорише
Ту пливају до два попа млада,
У руци им часно ванђелије,
Читају га и Богу се моле,
Питала је пречиста Госпођа;
»А мој брате, светац Аранђеле
Шта су она до два попа млада,
Шта су они Богу згријешили,
Кад су били на ономе св'јету,
На ономе св'јету лаживоме?«
Од онога јада неситога,
Говори јој светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо!
Јесу она до два попа млада,
Јесу они Богу згријешили:
Кад су били на ономе св'јету,
На ономе св'јету лаживоме,
Њиха мајке на књиге дадоше,
Они добро књигу научише,
Научише, па се оженише,
Оженише, па се запопише;
Умријеше двије попадије,
Попови се врло посилише,
Посилише, па се распопише,
Распопише, па се оженише;
То су они Богу згријешили,
Те пливају по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише,
И још једна врата отворише
Од онога јада неситога,
Ту пливају дв'је старе владике,
Горе њима косе до очију,
Из уста им модар пламен лиже,
Горе њима руке до рамена,
Горе њима ноге до кољена.
Проговара пречиста Госпођа:
»О мој брате, светац Аранђеле!
Шта су овђе оне дв'је владике?
Шта су они Богу згријешили,
Кад су били на ономе св'јету,
На свијету оном лаживоме?«
Говори јој светац Аранђеле:
»Сестро моја, пречиста Госпођо!
Владике су на ономе св'јету
Нашем Богу тешко згријешиле:
Што им горе косе до очију,
Сјеротињу тешко су глобили,
Попове су за јаспре попили
А хришћане праве су 'апсили;
Што им уста модар пламен лиже,
Нису право свој народ учили,
Како пише часно ванђелије;
Што им горе руке до рамена,
Попове су канџијама били
И са коњ'ма у штале везали;
Што им горе ноге до кољена,
Нису мајци својој вјерни били,
Већ заклетву своју преступили
И у туђе зграде упадали; ,
То су они Богу згријешили,
Те пливају по јаду неситом
И пливаће до божијег суда.«
И отале свеци полазише,
И још једна врата отворише
Од онога раја бијелога;
Играју се по росној ливади,
Играју се све праведне душе,
А гледа их пречиста Госпођа,
Обазри се и тамо и амо:
»Благо, томе, од сад довијека
Ко је овђе у рају бијелу;
Тешко, томе, од сад и дов'јека!
Ко је тамо у јаду неситу.«