Prečista Marija i sveti Arhanđeo u raju i paklu

Moli Boga prečista Gospođa,
Na kamenu prestolu božijem,
Molila se za sedam godina:
»Daj mi Bože, od tvog raja ključe,
Od tvog raja i crnoga pakla
I daj meni milog brata moga
Brata moga, sveca Aranđela,
Koji nosi i ostavlja duše,
Da ja viđu po tvom raju duše
I po onom jadu nesitome.«
Molila se i umolila se:
Bog joj dade od svog raja ključe
I od onog jada nesitoga,
Pa pođoše do dva svetitelja
I na jedna vrata dolaziše,
Od onoga jada nesitoga
Al' tu pliva lijepa đevojka,
Ona pliva po jadu nesitom,
Muško čedo u rukama nosa,
Onda veli prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je ona lijepa đevojka?
Šta je ljuto Bogu zgriješila?
Kad je bila na onom svijetu,
Na svijetu onom laživome,
Šta je ona Bogu zgriješila?«
Govori joj svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo!
Ona što je lijepa djevojka,
Zgr'ješila je na lažnom svijetu:
Jedinica u matere bila,
Pa čuvala ovce u planini,
Kod ovaca čedo zadobila,
Pa je svoje čedo udavila,
U tursko ga groblje ukopala,
To j' đevojka Bogu zgriješila,
Te sad pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
Pa otale sveci polaziše
i još jedna vrata otvoriše,
Od onoga jada nesitoga,
Al' tu pliva jedno momče mlado
Po onome jadu nesitome,
Gore njemu ruke do ramena,
Gore njemu kose do očiju,
Gore njemu noge do koljena,
Progovara prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je ono momče zgriješilo,
Kad je bilo na onom svijetu,
Na svijetu onom laživome?«
Govori joj svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo
Jest to momče Bogu zgriješilo,
Kad je bilo na lažnome sv'jetu,
Bogodarnu obljubilo kumu,
Uzelo je za vjernu ljubu;
S toga pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše,
I još jedna vrata otvoriše,
Od onoga jada nesitoga,
Kad po njemu jedna baba pliva,
Sastavila zube i koljena,
U zubima komad ovsenice,
Onda veli prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je ona baba zgriješila,
Kad je bila na onom svijetu?«
Progovara svetac Aranđele:
»Moja sestro, prečista Gospođo!
Ona jeste baka zgriješila,
Kad je bila na lažnome sv'jetu:
Vrlo zgodna i bogata bila,
Pa kad sveci zemlju oblaziše,
Sveti Petar i Sveti Nikola,
Zaiskaše hljeba bijeloga,
Zaiskaše sira i mlijeka,
Ne da baka hljeba bijeloga,
Ne da baka sira ni mlijeka,
Već rtima što je zakuvala,
Ono ti je svecim' iznijela;
To je baba Bogu zgriješila,
Pa sad pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
Otale su sveci polazili,
I još jedna vrata otvorili,
Od onoga jada nesitoga;
Al' tu pliva jedan starac stari,
Sastavio zube i koljena,
O Bratu mu mlinsko kolo visi,
A u ruci mlinski kantar nosi,
I on pliva po jadu nesitom.
Govorila prečista Gospođa;
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je oni starac zgriješio?
O vratu mu mlinsko kolo visi,
u rukama mlinski kantar nosi!
Šta je starac Bogu zgriješio,
Kad je bio na onome sv'jetu?«
Govorio svetac Aranđele:
»Moja sestro, prečista Gospođo!
Jeste onaj starac zgriješio,
Kad je bio na onome sv'jetu:
Triput mlinar u vijeku bio,
Po tri ujma od jednog uzimo;
Zaplakala mnoga sirotinja,
Pa sad pliva po jadu nesitom,
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše,
I još jedna vrata otvoriše
Od onog jada nesitoga,
Al' tu pliva jedna nevjestica,
Jedna strana potavnjela lica,
A druga je u ranama grdnim,
Sve u crnu ogreznula krvcu.
Progovara prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je ona nevjestica mlada?
Šta je ona Bogu zgriješila,
Kad je bila na onom svijetu?«
Progovara svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo!
Jeste ona nevjestica mlada,
Jeste ona Bogu zgriješila.
Kad je bila na onome sv'jetu:
Krčmarica u vijeku bila,
U mehani prodavala vino
I u vino vodu priljevala,
Prodavala za dukate žute;
Što je njojzi potavnjelo lice,
Vijernoga imala je druga
Ali njojzi vrlo malo bilo,
I drugom je dopušćala lice;
Što je njojzi lice u ranama
I u crnoj krvi ogreznulo,
Turski su je izgriskali zubi;
To je ona Bogu zgriješila,
Te sad pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše
I još jedna vrata otvoriše,
Od onoga jada nesitoga,
Al' tu pliva jedna baba stara,
Čabar sira na ramenu nose,
Vržbu masla pod pazuhom vuče.
Govorila prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je ona baba zgriješila
Na onome laživom sv'jetu?«
Govori joj svetac Aranđele;
»Moja sestro, prečista Gospođo!
Jeste ona baba zgriješila,
Kad je bila na onome sv'jetu:
Vrlo zgodna i bogata bila,
Imala je svašta na svijetu,
Al' je njojzi vrlo malo bilo,
Ona išla na tuđe torove,
Na torove čine nametala,
Tuđu muku sebi pribirala,
Cvijeljala mnogu sjerotinju;
To je baba Bogu zgriješila.
Pa sad pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše
I još jedna vrata otvoriše
Od onoga jada nesitoga,
Al' tu pliva jošte starac jedan,
Gore njemu kose do očiju,
I bijele ruke do ramena,
Obadvije noge do koljena,
Onda veli prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta je oni starac zgriješio?
Te mu gore kose do očiju,
I bijele ruke do ramena,
Obadvije noge do koljena.«
Govori joj svetac Aranđele:
»Što mu gore kose do očiju,
U hajduke u gorici bio,
Bijelu je crkvu porobio
I crkveno blago odnosio;
Što mu gore ruke do ramena.
Begovske je dvore popalio,
Štetovala mloga sjerotinja;
Što mu noge gore do koljena.
Njima bio i oca i majku;
To je starac Bogu zgriješio,
Kad je bio na laživom sv'jetu,
Pa sad pliva po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda”.
I otale sveci polaziše
I još jedna vrata otvoriše
Od onoga jada nesitoga,
Tu plivaju dvoje đece ludo,
Prenejački, od godinu dana,
Pište đeca po jadu nesitom;
Onda veli prečista Gospođa:
»A moj brate, svetac Aranđele!
Šta su ona đeca zgriješila,
Kad su bila na onome sv'jetu.«
Govori joj svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo!
Nisu ona đeca zgriješila,
Već đetinje majke milosnice.
Prije majke đeca prestavljena,
U raju su bila postavljena,
Al' njihove majke zgriješiše:
U neđelju dvore metijahu,
Preslicama mnogo predijahu,
I na stanu mnogo potkavahu,
Pa neđelji tužno dodijaše,
Neđelja se Bogu zamolila
Te i one mlade obolješe,
Obolješe, pa se prestaviše;
Pred majke su đeca ishodila,
Da prevedu duše materine
U onoga raja bijeloga,
Ne mogoše duša prenijeti,
Veće s majkom u jade padoše;
Te plivaju po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše
I još jedna vrata otporiše
Tu plivaju do dva popa mlada,
U ruci im časno vanđelije,
Čitaju ga i Bogu se mole,
Pitala je prečista Gospođa;
»A moj brate, svetac Aranđele
Šta su ona do dva popa mlada,
Šta su oni Bogu zgriješili,
Kad su bili na onome sv'jetu,
Na onome sv'jetu laživome?«
Od onoga jada nesitoga,
Govori joj svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo!
Jesu ona do dva popa mlada,
Jesu oni Bogu zgriješili:
Kad su bili na onome sv'jetu,
Na onome sv'jetu laživome,
Njiha majke na knjige dadoše,
Oni dobro knjigu naučiše,
Naučiše, pa se oženiše,
Oženiše, pa se zapopiše;
Umriješe dvije popadije,
Popovi se vrlo posiliše,
Posiliše, pa se raspopiše,
Raspopiše, pa se oženiše;
To su oni Bogu zgriješili,
Te plivaju po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše,
I još jedna vrata otvoriše
Od onoga jada nesitoga,
Tu plivaju dv'je stare vladike,
Gore njima kose do očiju,
Iz usta im modar plamen liže,
Gore njima ruke do ramena,
Gore njima noge do koljena.
Progovara prečista Gospođa:
»O moj brate, svetac Aranđele!
Šta su ovđe one dv'je vladike?
Šta su oni Bogu zgriješili,
Kad su bili na onome sv'jetu,
Na svijetu onom laživome?«
Govori joj svetac Aranđele:
»Sestro moja, prečista Gospođo!
Vladike su na onome sv'jetu
Našem Bogu teško zgriješile:
Što im gore kose do očiju,
Sjerotinju teško su globili,
Popove su za jaspre popili
A hrišćane prave su 'apsili;
Što im usta modar plamen liže,
Nisu pravo svoj narod učili,
Kako piše časno vanđelije;
Što im gore ruke do ramena,
Popove su kandžijama bili
I sa konj'ma u štale vezali;
Što im gore noge do koljena,
Nisu majci svojoj vjerni bili,
Već zakletvu svoju prestupili
I u tuđe zgrade upadali; ,
To su oni Bogu zgriješili,
Te plivaju po jadu nesitom
I plivaće do božijeg suda.«
I otale sveci polaziše,
I još jedna vrata otvoriše
Od onoga raja bijeloga;
Igraju se po rosnoj livadi,
Igraju se sve pravedne duše,
A gleda ih prečista Gospođa,
Obazri se i tamo i amo:
»Blago, tome, od sad dovijeka
Ko je ovđe u raju bijelu;
Teško, tome, od sad i dov'jeka!
Ko je tamo u jadu nesitu.«