Прехвала/55
| ←Осмнајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПЕТИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Соба у кући Мирадовој.
ТОМИСЛАВ (седи.)
МИРАД (стоји, па му баш нешто каза.)
ТОМИСЛАВ (скочи):
Коња, брже коња ми седлајте!
(Полети к врат’ма.)
МИРАД (стане му на пут):
Стани мало; знаш ли куд полазиш?
Знаш да ће ти главу одкинути?
ТОМИСЛАВ:
Нек кидају ако им се узможе!
Ја из страха небих кукавицом.
МИРАД:
Помисли дер да идеш на краља!
ТОМИСЛАВ (у одвојењу горе доле по соби):
Кад си реко Пјени да умрох,
Жива си мо онда укопао!
МИРАД:
А што друго могох му казати.
Каз'о сам ти ко ти отац беше;
Реко сам ти да краљица дочу,
Како стаде свет поговарати
Да јој није пасторак пропао,
И да зато сакрисмо те болна
У кут што га нико не знађаше.
У то дође Пијена овамо...
ТОМИСЛАВ:
Зашт' му тако... зашт’му то баш каза?
МИРАД (врти главом):
Види ти се, да је не познајеш!
Море, у ње је око соколово,
А памет јој је од муње хитрија.
На баш ако и не дозна ко си,
Није л' доста да јој сину сметаш,
Да му отимаш љубљену девојку...
Та да си јој од срдца одпао,
Опет би те њему жртвовала!
ТОМИСЛАВ:
Пак што барем прије-ми не каза,
Већ ме вара као мало дете!
МИРАД:
Ниси л’ био, тако рећ' до јуче
Више мртав него жив на свету?
ТОМИСЛАВ (нагло):
Венчаше л’ се!
МИРАД:
То ти не знам рећи!
ТОМИСЛАВ:
Идем, идем ма ме стало главе;
Добићу је ако с’ не венчаше!
(Оде нагло напоље.)
МИРАД:
Из рашке га спасох развалиие
Да у Дукли своју изгуби главу!
Шта да радим? Сад ми друге није
Већ да одмах дижем пријатеље
И у Дуклу за њим похитамо!
(Узме клобук са стола и пође лагано напоље.)
|