Прехвала/51
| ←Четрнјести призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ПЕТНАЈСТИ ПРИЗОР |
Шеснајсти призор→ |
ПЕТНАЈСТИ ПРИЗОР
ЖУПАН (дође тужан и баци се на столицу уздишући.)
ПРЕХВАЛА (приступи му):
Драги отче, ти си јако сетан?
ЖУПАН:
Ти то хоћеш, а мени се мора.
Реци једну, па ћу запевати.
ПРЕХВАЛА:
Дође л амо да ми срдца цепаш?
ЖУПАН:
Не, већ дођох да те лепо молим:
Да нож узмеш па ме њим убијеш!
ПРЕХВАЛА:
Отче!
ЖУПАН (устане):
Кћери! у твоијм рукама
Живот и смрт твога стоји отца.
ПРЕХВАЛА:
Не дознајем...
ЖУПАН:
Слушај, разумећеш! Ја сам био у завади с краљем
Или управ с матером његовом,
Но то је једно. Случај ил' промис’о
Његово ти срдце предадоше.
Нов дан лепши за све нас освану.
Тебе љубов на престол позове,
Мени милост стару срећу пружи,
А брату ти будућност се отвори
Лепша нег’ што мислити смедосмо.
То је живот твога родитеља.
Но ти нећеш од краља да примиш
Зашто би ти сав свет завидио;
Стара мржња нову снагу скупља
И избиће јача нег’ икада;
Стари ће ти се отац потуцати
Од немила до недрага док где
Не остави кости зверовима —
А брат ће ти све наде укопати!
Ето то је смрт родитеља ти.
У твојој је руци обадвоје.
Нећеш да ми живот дадеш? узми
Нож у руку па ме сама уби,
Лакше ћу ти, јер брже, скончати.
ПРЕХВАЛА (ужаснута):
Али отче!
ЖУПАН:
Ужас те напада?
Ужасно је, али је истина!
ПРЕХВАЛА:
О мој Боже! (Плаче.)
ЖУПАН:
Плачеш? Дакле ипак
Зна ти срдце за отцем заплакат’?
О пусти га нека се разплаче!
Биће мекше и милостивије!
ПРЕХВАЛА:
Сви, сви сте се на мене подигли!
Нигде друго да ми руку пружи.
ЖУПАН:
Куд ћеш боље руке од отчине!
За њом иди, она ће те најпре
На пут прави довести...
ПРЕХВАЛА:
Прехвало!
Је си л’ јоште при чистој памети!
Ти једина овако узимаш,
А сви други говоре другчије!
Ко се вара ко ли право мисли?
ЖУПАН (љубавно):
Слушај отца најбоље ће бити.
Пак нека се доцније и каже
Да би било боље другачије,
Ко ће кћери моћи замерити
Што послуша свога родитеља?
Зар те неће мисао тешити
Да си само оно учинила
Што Бог деци чинити налаже?
Подај, кћери, своју руку краљу,
С’отчиним ћеш дат је благословом!
ПРЕХВАЛА (у највећој борби):
Не... не могу... немогу!
ЖУПАН (молећи):
Отац те
За то моли... Сети се живота
Док си била у отчином крилу
Онај отац који ти изпуни
Сваку жељу пре нег што је каза,
Сад те моли; подај краљу руку!
ПРЕХВАЛА:
Отче, стани!... угушићу ти се!
ЖУПАН (узме је за руке, кроз сузе):
Не убијај отца остарела,
Не копај му гроба, не терај га
У земљицу пре суђена данка:
Кажи; хоћу... подај краљу руку!
ПРЕХВАЛА (у крајњем изумљењу):
Срдце ће ми овај час препући...
Та не могу... јер ми душа неда...
Нож извуци па ме ту закољи,
Крв ћу своју теби опростити,
Љубићу ти крваву десницу;
Ал’ престани душу ми кидати —
Бол у души бол је најстрашнији.
(Падне му на прси.)
ЖУПАН (пригрли је тужно.)
ПРЕХВАЛА (дигне главу молећим гласом):
Не куни ме отче!
ЖУПАН (грлећи је кроз сузе):
Да ми руком
Смејући се живо срдце изчупаш,
Опет не бих клети те могао!
ПРЕХВАЛА (баци му се око врата):
Сунце моје!
ЖУПАН (утре сузу и пољуби је.)
ПРЕХВАЛА (мало оснажена):
Та није крај свету.
Претрпи се још за које време.
Нађ'те њега, па с њим наређујте...
Гроб му нађи... па ме подај краљу!
ЖУПАН:
Тешко ми је: али имаш право!
(Оде.)
|