Prehvala/51
| ←Četrnjesti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić PETNAJSTI PRIZOR |
Šesnajsti prizor→ |
PETNAJSTI PRIZOR
ŽUPAN (dođe tužan i baci se na stolicu uzdišući.)
PREHVALA (pristupi mu):
Dragi otče, ti si jako setan?
ŽUPAN:
Ti to hoćeš, a meni se mora.
Reci jednu, pa ću zapevati.
PREHVALA:
Dođe l amo da mi srdca cepaš?
ŽUPAN:
Ne, već dođoh da te lepo molim:
Da nož uzmeš pa me njim ubiješ!
PREHVALA:
Otče!
ŽUPAN (ustane):
Kćeri! u tvoijm rukama
Život i smrt tvoga stoji otca.
PREHVALA:
Ne doznajem...
ŽUPAN:
Slušaj, razumećeš! Ja sam bio u zavadi s kraljem
Ili uprav s materom njegovom,
No to je jedno. Slučaj il' promis’o
Njegovo ti srdce predadoše.
Nov dan lepši za sve nas osvanu.
Tebe ljubov na prestol pozove,
Meni milost staru sreću pruži,
A bratu ti budućnost se otvori
Lepša neg’ što misliti smedosmo.
To je život tvoga roditelja.
No ti nećeš od kralja da primiš
Zašto bi ti sav svet zavidio;
Stara mržnja novu snagu skuplja
I izbiće jača neg’ ikada;
Stari će ti se otac potucati
Od nemila do nedraga dok gde
Ne ostavi kosti zverovima —
A brat će ti sve nade ukopati!
Eto to je smrt roditelja ti.
U tvojoj je ruci obadvoje.
Nećeš da mi život dadeš? uzmi
Nož u ruku pa me sama ubi,
Lakše ću ti, jer brže, skončati.
PREHVALA (užasnuta):
Ali otče!
ŽUPAN:
Užas te napada?
Užasno je, ali je istina!
PREHVALA:
O moj Bože! (Plače.)
ŽUPAN:
Plačeš? Dakle ipak
Zna ti srdce za otcem zaplakat’?
O pusti ga neka se razplače!
Biće mekše i milostivije!
PREHVALA:
Svi, svi ste se na mene podigli!
Nigde drugo da mi ruku pruži.
ŽUPAN:
Kud ćeš bolje ruke od otčine!
Za njom idi, ona će te najpre
Na put pravi dovesti...
PREHVALA:
Prehvalo!
Je si l’ jošte pri čistoj pameti!
Ti jedina ovako uzimaš,
A svi drugi govore drugčije!
Ko se vara ko li pravo misli?
ŽUPAN (ljubavno):
Slušaj otca najbolje će biti.
Pak neka se docnije i kaže
Da bi bilo bolje drugačije,
Ko će kćeri moći zameriti
Što posluša svoga roditelja?
Zar te neće misao tešiti
Da si samo ono učinila
Što Bog deci činiti nalaže?
Podaj, kćeri, svoju ruku kralju,
S’otčinim ćeš dat je blagoslovom!
PREHVALA (u najvećoj borbi):
Ne... ne mogu... nemogu!
ŽUPAN (moleći):
Otac te
Za to moli... Seti se života
Dok si bila u otčinom krilu
Onaj otac koji ti izpuni
Svaku želju pre neg što je kaza,
Sad te moli; podaj kralju ruku!
PREHVALA:
Otče, stani!... ugušiću ti se!
ŽUPAN (uzme je za ruke, kroz suze):
Ne ubijaj otca ostarela,
Ne kopaj mu groba, ne teraj ga
U zemljicu pre suđena danka:
Kaži; hoću... podaj kralju ruku!
PREHVALA (u krajnjem izumljenju):
Srdce će mi ovaj čas prepući...
Ta ne mogu... jer mi duša neda...
Nož izvuci pa me tu zakolji,
Krv ću svoju tebi oprostiti,
Ljubiću ti krvavu desnicu;
Al’ prestani dušu mi kidati —
Bol u duši bol je najstrašniji.
(Padne mu na prsi.)
ŽUPAN (prigrli je tužno.)
PREHVALA (digne glavu molećim glasom):
Ne kuni me otče!
ŽUPAN (grleći je kroz suze):
Da mi rukom
Smejući se živo srdce izčupaš,
Opet ne bih kleti te mogao!
PREHVALA (baci mu se oko vrata):
Sunce moje!
ŽUPAN (utre suzu i poljubi je.)
PREHVALA (malo osnažena):
Ta nije kraj svetu.
Pretrpi se još za koje vreme.
Nađ'te njega, pa s njim naređujte...
Grob mu nađi... pa me podaj kralju!
ŽUPAN:
Teško mi je: ali imaš pravo!
(Ode.)
|