Преудаја лепе Јеле

Синоћ мајка оженила Вују,
А од јутрос три књиге стигоше:
Једна књига да крсти првенче,
Друга књига да венча младенце,
Трећа књига од цара на војску.
Пита Вуја остарелу мајку:
„Ој бога ти, остарела мајко,
Је ли преча божја или царска?“
Ал” говори остарела мајка:
„Преча, сине, божја него царска.
Иди, сине, па крсти првенче,
Па се врати, те венчај младенце,
Па се спремај на цареву војску.“
Оде Вуја, те крсти првенче,
Па се врати, те венча младенце.
Пио вино за недељу дана,
Па се спрема на цареву војску,
Вије му се око коња љуба
Као свила око нова смиља:
„Aо Вујо, драги господару,
Ти се спремаш на цареву војску,
Како ћу ти уговети мајци?“
„Лако ћеш ми уговети мајци:
Доцкан лежи а рано устаји,
А кад пођеш у мек душек, Јело,
Брата Грују поведи за руку,
Да те моја не окриви мајка.
И чекај ме за десет година,
Ако ли ти десете не дођем,
Удаји се, не чекај ме, Јело.“
Кад је прошло три године дана,
Долазе јој две сестре рођене:
„Наша сејо, удовице Јело,
Сејо Јело, што се не удајеш,
Кад се теби лепа срећа јави,
Из Подгорја Грчићу Манојло?
Вујо ј’ дете младо, неразумно,
Што је младо, то је одвећ лудо,
Чим је от’шо, тим је погинуо.“
Јела ћути, ништа не говори.
Кад је прошло три године дана,
Долазе јој два брата рођена:
„Наша сејо, удовице Јело,
Сејо Јело, што се не удајеш,
Кад се теби лепа срећа јавља,
Из Подгорја Грчићу Манојло?“
Јела ћути, ништа не говори.
Кад је прошло три године дана,
Долази јој њен родитељ стари:
„Чедо моје, удовице Јело,
Чедо Јело, што се не удајеш,
Кад се теби лепа срећа јавља,
Из Подгорја Грчићу Манојло?“
Удаје се удовица Јела.
Уранила Јела, лепа Јела.
П’ она чисти испред двора бела,
Ал’ се сиња магла подигнула,
И из магле чудан јунак дође.
Она мисли, да је од сватова,
Познаде му бурму на десници,
П’ она оде остарелој мајци:
„Свекрвице, мога Вује мајко,
Јарко нас је обасјало сунце
Прије зоре и пре бела данка.“
Ал’ говори остарела мајка:
„Курво, кучко, а не снахо моја,
Јесте тебе, али није мене.“
Кад су дошли кићени сватови
И божији закон савршили,
И хтедоше кући да полазе,
Ал’ говори делија незнана:
„Је л’ слобода, кум’ и стари свате,
Је л’ слобода овде попевати?“–
„Јест слобода, делијо незнана.“
Ал’ попева делија незнана:
„Гњиздо вила тица ластавица,
Гњиздо вила за девет година,
Кад настала година десета,
Хоће тица да развије гњиздо,
Залети се сив-зелен-соколе,
Не даје јој разметути гњиздо.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 11-13.