Рахман паша на ћошку сједаше
Вјерну љубу на крилу држаше,
Вјерној љуби паша говораше: —
„Вјерна љубо врло си ми драга,
Још да имаш од срца евлада,[1]5
Још би мени много дража била! —“
Пашиница жалостна је била,
Па је паши своме говорила: —
„Ти се жени, а мене удаји,
Видјећемо до кога ће бити! —“ 10
То је паша једва дочекао,
Даде љубу Мији хазнадару,
А паша се другом оженио.
Још не прође ни година дана,
Роди сина хазнадаровица, 15
А у паше не има евлада.
Још не прође ни друга година,
Она роди и другога сина,
Још не прође ни трећа година,
Она роди и трећега сина, 20
А у паше нема ниједнога.
Кад је она дјецу погојила,
Лијепо своју дјецу оправила,
А љепше их мајка свјетовала,
Па их она паши опремила: — 25
„Кад будете паши у одају,
Љуб'те пашу у скут и у руку,
Па станите код одајних врата,
Ви станите подвив’ руке бјеле! —"
Луда дјеца мудре свјете памте. 30
Кад су били паши у одају,
Љубе пашу у скут и у руку
И стадоше подвив’ бијеле руке.
Кад је паша дјецу угледао: —
„Ово ј’ евлад вјерне љубе моје, 35
Баш ко да је и од срца мога! —“
Све им добро своје записао,
Црче паша дјецу гледајући! —
Шехерли пјесме из Босне и Херцеговине. Из збнрке Вида Вулетића-Вукасовића.
